С надом да ће ,,све проћи”…

Баке и деке садашње средње генерације су у том младалачком добу заснивали своје бракове и породице, а родитељи исте те данашње средње генерације су се тек суочавали с тинејџерском културом као с новом преокупацијом коју су психоанализа и друштво у ширем смислу покушавали да разумеју.

Медији и филмови су доприносили томе да се тинејџери препознају као група јасног идентитета која је често опозиција одраслима и која има своје властите теме, посебно у вези са сексуалном и личном експресијом. Поп музика и тинејџерски магазини су стимулисали и ,,озвучавали” конфликте док су родитељи и стручњаци покушавали да схвате и објасне шта се то дешава. Тада је идеја о генерацијском јазу била потпуно прихваћена.

Данашњи млади родитељи, чијим се адолесцентним турбуленцијама прилазило с више разумевања, моћи ће, захваљујући томе, да у проживљавањима своје деце буду присутни на квалитативно другачији начин, уз оживљавање и проживљавање својих властитих искустава док су пролазили кроз тај препознати период њиховог живота.

Тако на један начин гледања, више спољашњи, од патријархалне породице у којој је ауторитет био неприкосновен а индивидуалност и независност нимало пожељне, преко побуне да се пре свега призна право на њено постојање, сад се овај период живота може посматрати више с унутрашње стране, као настојање и породице и друштва да што боље схвате шта се младом човеку дешава и шта му је потребно, то јест како да и једнима и другима у свему томе буде лакше. Мислим да је то свакако допринело да се велики генерацијски јаз смањи и сведе на меру која је у ствари потребна да би се развојни задаци адолесценције обавили – развој од зависног детета до финансијске и личне независности младог човека. А тог развоја без побуне нема.

У извесном смислу, генерацијски конфликт се одиграва и у самом тинејџеру између његових властитих, истовремено присутних жеља да, с једне стране, одрасте и одвоји се од родитеља а да, с друге стране, остане с њима, „мали” и заштићен.

То се у спољашњим односима манифестује као конфликт иза кога је велика несигурност јер све изгледа да се мења одједном, физички, сексуално, осећајно, унутар детета, у односу између родитеља и детета, и социјално, са све већом важношћу групе вршњака.

Јер нарастајући доживљај одраслости подразумева све више активности без родитељског надзора, па и родитељска свесност о потреби деце да постану независна долази у конфликт с њиховом бригом за сигурност своје деце. Мислим да конфликти настају више из те бриге него због немогућности једне генерације да препозна да су у годинама у којима су сада њихова деца и они сами пролазили кроз слична искуства, на сличан начин и са сличним стрепњама.

Оно што је најважније, то им помаже да и кад су сигурни да су били ,,довољно добри” родитељи кад су деца била сасвим мала, у прошлости, сад је дошло време да прихвате да њихови тинејџери морају да их виде да нису у праву. Ако су сами имали прилику за то у својим адолесцентним годинама, они ће то проживети с надом да ће ,,све проћи” и да ће са својим потомцима имати мирнији однос у будућности. Веома је важно да им родитељи покажу да то могу да преживе. Током пубертета и адолесценције они су ту да могу да буду ,,напуштени” и да им се дете ,,врати”, да буду узети ,,здраво за готово” кад су потребни и поново ,,обезвређени” кад више ,,нису потребни”.

Оно што родитеље најчешће омета у овој улози јесу њихови властити адолесцентни неразрешени изданци конфликтних односа према, најчешће, сексуалности и ауторитету и током одраслог доба. То, понекад, може да створи осећање конфузије у њима у вези с тим на чијој су страни и да се, у ситуацији кад је потребно направити врло јасне границе, понашају или претерано ригидно или претерано попустљиво. И једно и друго може да појача такозвани генерацијски јаз који је, иначе, саставни део нормалног развоја.

Психотерапеут