Само један одговор: свашта!

Уколико се, из било ког разлога, моралне норме потајно и беспримерно крше, у једном сегменту друштва, као што је политички, отуд следи, као што ноћ следи након дана, да ће се те норме једног дана срушити – у спорту, забави, образовању, култури, војсци, послу и влади.

            Маргарет Халсеј (1910–1997)

            Из ,,No laughing matter”

Лист ,,Политика” поставља право, а могло би да буде и наградно, питање: Шта награђујемо у култури? Хвала на питању. Ја имам само један одговор: свашта!

Просто се осећам испразно ако прође дан а да ниједан књижевник или песник нису добили награду која носи име неког другог књижевника, неке општине, неког ,,села које гори” или ,,бабе која се чешља”. Ако 400 уметника и посленика културе поседују огромне, изузетне, незаборавне и историјске заслуге за досадашњи процват српске културе, те су 400 носиоци тзв. националне пензије, онда је Србија најкултурнија нација на планети Земљи и шире. Надам се да за овај податак неће сазнати Француска академија која константно има 40 чланова!

Само акција која има смисла може да успе. У земљи Србији таквих је акција било колико и прстију на једној руци. Позитивна ,,акција” десила се 2007. године, од када на предлог Министарства културе Влада Србије додељује признања заслужнима у области културе.

Међутим и са правом, опште је мишљење да том приликом нису постављени јасни и чврсти критеријуми. Претпостављам да у страху да се комисија за доделу признања не нађе у ситуацији да од сијасет предложених за многе и не зна ко су, кандидати су натерани на понижавајући поступак. Замислите да једна Мира Ступица или Марија Црнобори скупљају папире за доказ својих заслуга!

Срамота у старту! Без уступака, болећивости или сентимента, број од 50-60 стварно заслужних отворио би простор и за друге ништа мање значајне области које би се адекватно наградиле. Овако, држава, без критеријума, значи некритично, одређује са ким ћеш да се ,,дружиш”. Због тога се стварно заслужни, за разлику од државно одабраних, осећа као усамљени споменик у парку, као споменик по чијој глави голубови обављају свој ,,посао”.

Да ствар буде нормална, у земљи побрканих критеријума, умешала се и масовна култура, неупоредиво боље вреднована у односу на врхунску уметност, а све уз кумство владе која је себи дала за право, при том дезавуишући комисију, да дода своје кандидате који нису прошли избор комисије. Тако је испливало на видело да српска, бакшиш, влада јавно показује шта је за њу приоритет у култури. За утеху неизабранима и противницима доделе оваквих признања стоји податак да је у почетку тзв. национална пензија износила 600 а сада једва 400 евра. Јасан знак да полако али сигурно клизи ка бакшишу.

Заслужнима за културу Србије остаје да играју бинго.

Композитор