Сервис политичких интрига

Читаност и одјек њихових прилога у политичким дебатама додељује таблоидима улогу делатне политичке силе. На строго политичкој равни, таблоидно новинарство је производ сурових закона тржишта и „духа просечности” (Ниче) који доминира јавним мњењем и политиком у демократском политичком поретку. Потреба за профитом нужно води прилагођавању што већем броју читалаца спремних да плате дневну дозу „политике, забаве и спорта”. По неком неписаном правилу, читаоци желе штиво које је брзо и лако, јасно и директно, провокативно и „народски просто”, шокантно, а неретко и бизарно. Од таблоида то добијају. За политички живот посебно је битан спој моралистичке критике и опаке директности,што је заштитни знак таблоида.

Сугестиван крупни наслов, упечатљива фотографија, „отрован”, тачније „политички некоректан коментар”, јасна и агресивна интерпретација догађаја, актера и политичких процеса, амбијент у коме свако може бити „брутално” политички преиспитан – таблоиде чини нужним чиниоцем политичког живота, посебно у друштву крхких институција и ниског нивоа јавне политичке културе. Делимичан осврт на наслове и садржај таблоида говори да су они „јавни сервис за политичке интриге”. Штавише, они су један од најинтересантнијих извора за дешифровање политичких подметања и сплетки, жељених интерпретација догађаја представника власти и опозиције.Неретко, постају и медијум за слање политичких и економских порука бизнис кругова увек жељних утицаја на полуге политичке моћи.

Искуство политичког живота сведочи да таблоиди могу бити заступљени у свим облицима дневнополитичких борби. Могу бити супарник или савезник у борбама унутар власти, актер у „вечитој борби” између власти и опозиције, „заинтересовани арбитар” унутар опозиције, али и „асистент” у политичким турбуленцијама у оквиру једне странке. Немају јасну идеолошку профилисаност. Наиме, искуство сведочи да, у вредносном смислу, таблоиди могу бити у исти махинтензивно национално обојени, али са еврореформским курсом, склони производњи вишка „националног самопоуздања”, па и слављењу „еврореализма”. Исто тако, пишући о споју економије и животног стила, таблоиди се неретко диве животном стилу „транзиционих добитника”, афирмишући њихове нарочите предузетничке способности. Међутим, лако се трансформишу и у инстант заштитнике „транзиционих губитника”, опомињући политичаре и јавност на многобројне примере социјалне беде.

У сложеном клупку медијско-политичког рата „свих против свију”, таблоиди могу бити и на страни власти и на страни опозиције. Због природе свог писања, савезници су власти у маскирању кључних политичких проблема. Елиминацију дилема и духа расправе по неком политичком питању углавном прати и пласирање неполитичких, најчешће естрадних прича у критичним моментима за политички живот. С друге стране, таблоиди најделотворније „раде за опозициону ствар” онда када злоупотребу власти повезују с друштвеном свакодневицом. Осврт на незаслужене привилегије „политичке класе”, извештавање „уживо” о њеној бескрупулозности и бахатости, уопште узев, снажан моралистичко-критички набој који носе слике и јаке речи, штете кредибилитету власти више него било које учене критике.

Широк опсег деловања и снажно присуство у јавности таблоиде чини релевантним за оцену перцепције политичких процеса. Кроз таблоиде се преламају различите стратегије гледања на људе и догађаје, као што се и утврђују обрасци убеђивања јавности. Таблоиди могу бити инструмент и власти и опозиције, баштиници било ког идеолошког светоназора и вредносне оријентације. Њихова моћ је моћ истицања било ког појединачног становишта. Ту и лежи њима својствено ограничење. Сводећи новинарство на спој сугестивних слика и јаких речи, таблоиди нам готово ништа не говоре о политици као општој ствари о којој се критички расправља.

Политички аналитичар