Механизам брзог економског раста, праћеног растућим трговинским дефицитом, прекинут је крајем 2008. избијањем светске кризе. Тиме изазван скок премије ризика земље и повлачење штедње праћени су снажним депресијацијским притисцима. Да би подстакла функционисање тржишта, ублажила дневне осцилације и поправила девизну ликвидност у последњем кварталу 2008. и првом кварталу 2009, НБС је ослободила 2,6 милијарди евра из резерви. Доследно опредељењу НБС, ниво курса није брањен – динар је у том периоду ослабио за 18 одсто. То је неспорно био страшан удар на све који имају обавезу плаћања у девизама и приливе у динарима, али и јасан сигнал који је довео до битне промене у понашању државе, привреде и грађана. Захваљујући и томе, у односу на друге земље и историјски посматрано стање у нашој економији је релативно солидно. Пад активности у 2009. релативно је мали (испод три одсто), фискални стимуланс је укључен у оквир скромног дефицита (4,5 одсто БДП-а), дефицит текућег рачуна је троструко мањи (тек 5,7 одсто БДП-а), годишња инфлација гравитира нивоу од пет одсто, штедња се у потпуности опоравила...

Смисао постојања динара је и да омогућује лакшу и бржу адаптацију и одговори на екстерне шокове. Не улазећи у оцену изводљивости, замена динара иновалутом, чак и онима који су изложени валутном ризику, тешко може да учини живот лагоднијим. Утицај екстерних шоковатада би био знатно јачи, а то би угрозило могућност њиховог пласмана на домаћем тржишту. Слабији утицај на економски раст у кратком, али не и у дугом року има концепт чвршће стабилности динара. Али предах има цену – смањење девизних резерви.

На спољнотрговинску и економску активност не утиче номинална већ реална вредност динара. До сада нерешив проблем јављао се у условима масивног прилива инокапитала и ригидности цена надоле. Апресијацијске притиске пратио је не пад него успоравање раста цена, те је реална апресијација (раст вредности динара) отежавала извоз и подстицала увозну тражњу. Наравно, и тада постоји, истина нежељен али и нужан излаз – дужничка криза. Развој конкуренције је сигурна терапија, а време за то нам је оставила актуелна криза и очекивање да се неће поновити обилна понуда инокапитала.

Централна банка на реалну вредност валуте може да утиче само краткорочно, што значи да производња нема довољно времена да реагује. У случају депресијације (пад вредности динара), реакција цена је знатно бржа те се напор централне банке брзо неутралише – али на вишем нивоу курса и инфлације. У том смислу, 2009. је новина. Реакција цена на промене курса је изостала. Ефекат је неутралисан чврстом политиком доходака и мањом спремношћу привреде и становништва да се задужују, док је пад реалне вредности динара подстакао извоз и успорио пад економске активности. С друге стране, пре свега становништво, притиснуто раније преузетим обавезама и у жељи да неутралише смањење прилива, повећава продају девиза. У условима мање тражње, то је допринело стабилизацији динара без интервенција НБС.

Историјски подаци потврђују да је актуелни поремећај сезонске природе, али вредност динара не би требало да има овако изразити ,,сезонски карактер“. Да до тога не би долазило на влади и НБС је задатак да допринесу развоју девизног тржишта кроз подстицање арбитраже, промоцију нових инструмената заштите од валутног ризика и динарске штедње као претпоставке динарског кредитирања.

Стратешки, флексибилан курс је кључ економске стабилности и одрживости економског раста, тј. претпоставка за постизање економских критеријума прикључењу ЕУ. Уважавајући осетљивост тржишта, политика интервенција НБС мора бити ефикасна и препознатљива. Концептом спречавања прекомерних дневних осцилација, а не утицајем на ниво курса у једном правцу, НБС управо то и постиже.

Директор Сектора за економске анализе и истраживања НБС