Мишљење Међународног суда правде о Косову ће, готово је извесно, бити изнијансирано. Оно неће ни у ком случају бити једнозначно у корист Србије, или косовских Албанаца, између осталог, и због тога што није пракса МСП-a да приликом усвајања саветодавних мишљења заузима став као приликом доношења пресуда.

Међународно право неспорно високо вреднује суверенитет држава и право на континуитет граница, и тај принцип је и до сада афирмисан у одлукама МСП-a. Али оно, такође, познаје и аргументацију за проглашење независности која се заснива на прогону народа. Сасвим је извесно, и то нико ни у Србији не спори, да је на Косову било прогона Албанаца (мисли се на организовани државни прогон), као што је било и прогона српске мањине од стране албанске већине. Стога постоје две стране овог међународноправног питања, и треба сачекати да се види како ће МСП у свом мишљењу те две стране извагати.

Након доношења саветодавног мишљења, српска спољна политика не би смела дозволити некакав пад у еуфорију, било да то мишљење буде у прилог српском становишту, било да буде доминантно у интересу косовских Албанаца. Нипошто се не би смела поновити тријумфалистичка еуфорија каква је пратила одлуку Генералне скупштине УН да упути захтев Србије на мишљење МСП, али се не би смеo допустити ни пад дипломатске активности ако мишљење буде против српске аргументације.

Најдуже за годину дана од Србије ће се вероватно тражити да се јасно определи према независности Косова, било тако што ће га признати, било тако што ће и формално одустати од eвропских интеграција. Овај притисак ће се одвијати на два нивоа: кроз захтев да се успостави регионална сарадња између Србије и Косова, и кроз додатну формализацију граничног и конзуларног режима.

У периоду непосредно после мишљења МСП-а, Србија ће имати три опције на располагању: 1. да отворено призна Косово и са њим успостави дипломатске односе, 2. да заоштри односе са ЕУ и САД, евентуално поднесе тужбе против неколико земаља које су признале Косово и формално одустане од даљих ЕУ интеграција и 3. да настоји да питање Косова претвори у такозвани замрзнути конфликт, попут грчко-турског спора у вези са Кипром.

Садашња спољнополитичка позиција Србије врло је слаба у односу на евентуалну стратегију заоштравања односа. Та релативна слабост српске позиције проистиче пре свега из односа са најважнијим западнобалканским суседом Хрватском и из односа са најважнијим спољнополитичким саговорником, тј. САД. Односи са Хрватском су на врло ниској тачки услед низа инцидената у вези са српским питањем у Хрватској и са Косовом, а односи са САД тек су кренули узлазном путањом после дугог периода заоштравања.

Међутим, отопљење на линији САД–Србија понајвише почива на потреби да Вашингтон у Београду има поузданог партнера у настојању да очува интегритет БиХ, у коме су све видљивије велике пукотине, пре свега захваљујући деловању два супротстављена политичара, Хариса Силајџића и Милорада Додика. У том другом контексту треба тумачити и недавни пријем српског министра спољних послова код државне секретарке САД Хилари Клинтон. Оба питања су, наравно, унутрашњополитички изразито осетљива и захтевају много такта да би се решавала без ексцеса.

Укратко, Београд је у позицији да води такозвану дипломатију више колосека, а потребни су композиторска прецизност и деликатност у њиховом узајамном усклађивању. Ту сложену структуру дипломатске активности не треба реметити нервозним реаговањем на мишљење МСП-а. Српска дипломатија треба једноставно и мирно да „уклопи” мишљење МСП-а у своју умерену, али конструктивну укљученост у актуелну политичку активност на Балкану. Влада Србије мора врло брзо стварати максимално отворен друштвени фронт према свим политичким актерима и интелектуалцима у земљи стимулишући разуман и консензуалан дијалог који ће омогућити да се, уз подршку друштва, питање Косова „замрзне” до неких бољих времена.

Директор Центра за безбедносне студије, Београд