Снагом сопственог примера

Православље је у аутентичном смислу вера схваћена као живот, као пуноћа искуства, као свеукупност благодатних датости у Цркви. Отуда свако могуће „расцрковљење“ по природи ствари води својеврсној „религизацији“ православља, његовом преиначењу у идеологију индивидуалистичких уверења, посветовљењу и секуларизовању. Управо тако „приређено“ православље се лако може „затворити“ у сферу човекове приватности, за шта се иначе свих протеклих година изричито залаже велики део овдашње дубоко секуларизоване, атеизиране и у основи дехристијанизоване јавности. Да ли нарочито треба истицати како је ово једно сасвим неприродно окружење за прави црквени живот? Јер, на који начин уопште може Црква, фактички изгнана из живота заједнице, да допринесе „оправослављењу“ постојеће материјализоване, профанизоване, потрошачке, у много чему медиокритетске културе? А како православна вера подразумева дубоко активан, стваралачки, врлински живот утемељен на човековој слободној одлуци да тако живи, то би овакво њено свођење на нешто спољашње, формално, ритуално, чак фолклорно, водило само једној новој врсти идеологизације, смењивању старе комунистичке идеологије једном новом „верском идеологијом“! На који се начин, онда, уопште може извршити рецепција православних образаца друштвеног опхођења, чија је намера осмишљавање људског живота и успостављање односа унутар друштвене заједнице којима се развија дух солидарности, сарадње, узајамног поштовања, уважавања туђих потреба као сопствених, али и љубави и милосрђа? Само инсистирањем на спровођењу оваквих специфичних норми, Црква и може као „чувар друштвеног морала“ да „интервенише“ доприносећи развоју њихових позитивних ефеката. Међутим, за стварно заживљавање православне традиције као ефикасног „координатора“ и „регулатора“ друштвеног саобраћања, опет је основни услов – излажење Цркве у јавност и њено учествовање у осмишљавању живота заједнице. Чини ми се да је она огромна ослобођена друштвена енергија на почетку деведесетих година „спремна да се оправослави“ у великој мери остала неискоришћена; православље у народу није васпоставило своје дубље корене, а још мање изнедрило младе изданке, подсећајући умногоме на „плитко засађену биљку“ која треба да издржи ураганске налете страхотних искушења друштвене патологије...

Може ли СПЦ у оваквим околностима изнети на плећима терет који јој је намењен, ваљано обављајући своју мисију? На првом месту, ова црква би морала коначно напустити устаљени и „затворени“ круг у коме предуго већ функционише као „сервис“ за задовољавање човекових верских потреба, непосредније се укључивши у јавни живот. Тек широким „отварањем“ према друштву она може стећи неопходан сензибилитет за предосећање онога што конкретан човек, данас и овде, осећа и мисли, како би се успешно суочила с његовим суштинским проблемима. То заправо значи да она мора овде изнова мисионарити у правом смислу те речи, доказујући снагом сопственог примера оно што је доста давно било неупитно на овим просторима. Сходно томе, недопустиво је било какво њено „аутистично“ затварање у себе и инсистирање на ексклузивистичком праву саопштавања истине у домену „верског“, те продубљивање постојећег јаза између тзв. црквене јерархије и лаика. То, уједно, подразумева уношење неких нових садржаја у већ постојеће начине комуницирања Цркве и јавности. Наиме, Црква би се свакако морала клонити опхођења према верницима које одликује понашање било које бирократизоване друштвене организације. То значи: задржати свој идентитет и односити се према верујућим људима не као према пасивним поданицима, већ као према активним учесницима у мистерији спасења Цркве као Тела Христовог! А све то СПЦ ће моћи да оствари тек ако претходно оживи и обнови властито саборно тело, болно погођено негдашњим бројним расколима који су оставили тешко избрисиве трагове...

Виши научни сарадник у Институту за европске студије, председник Центра за хришћанске студије у Београду