Постоје увек носеће идеје и вредности једног друштва у његовом историјском ходу, које попримају карактер слике света (Фридрих Тенбрук, немачки филозоф).

Представе о старости као животном добу које почиње у одређеном периоду животног циклуса – у многим земљама после 65 година – и које се све више продужава постале су тако део слике једног новог света у коме се сусрећу генерације од петдо 95 година. Тај свет је једна цивилизацијска новина у којој се човечанство не сналази баш најбоље. Управо је у оптицају документ светске организације ,,Јачање права старијих људи – за конвенцију Уједињених нација”, а недавно одржани округли сто у Црвеном крсту Србије под називом ,,Мој свет ... твој свет ... наш свет ... свет без злостављања старијих”, био је, и поводом Међународног дана борбе против насиља над старијим особама, одговор на овај позив за јачање права старијих људи у Србији, која је у свету на шестом месту по демографском старењу.

Представе о старости као животном добу у Србији постају тако битне за сам однос према старости на свим нивоима друштва – од породице, преко локалне заједнице до државног врха. Ове представе се формирају дуже време, у другој половини 20. и сада у 21. веку, под налетом све већег броја чланова друштва који улазе или су већ ушли у тзв. треће животно доба, али и под утицајем снажних турбуленција кроз које пролази наше друштво.

Ако су 60. и 70. године 20. века биле у знаку нагле урбанизације, која је из традиционалних средина извукла масу људи и наметнула им друге стандарде живота, последња деценија тог века обележена ратовима и пропадањем средњег слоја који се ближио пензионерским данима, а прва деценија 21. века започела транзицијом која измешта многе вредности из културног оквира и погађа готово све слојеве становништва, онда се све то морало одразити и на представе о старости.

Пратећи генезу тих представа у последњих 50 година, што је на емпиријском плану врло тешко, могло би ипак да се каже, бар као основане претпоставке, да су се оне формирале и развијале од представа о старости као животном добу смирености, испуњености, задовољства постигнутим, ка, све више, представама о том добу као периоду несигурности, стрепњи за будућност, одбачености итд. Као антрополошки корелат, прве представе подразумевају очуваног, крепког, за многе активности способног старијег члана друштва, друге оронулог, исцрпљеног, забринутог и многим болестима опхрваног човека. Старачки менталитет, о коме говори један познати психијатар, који се изражава као пад радозналости, смањење круга интересовања, само је један вид новоформираних представа о старости.

Разуме се, иза сваког поодмаклог животног доба стоји један карактеристичан живот, који одређује и карактер година које се даље нижу. У сваком случају, иза свих представа о спољашњем свету стоје лични модели или модели својствени култури одређеног друштва. У савременим друштвима, са новим и моћним технологијама, са свеприсутним медијима, представе о много чему, па и о старости, смишљено се стварају. Данас је, могло би се рећи, присутна једна официјелнапредстава о старости, подржана и од медија, која старије чланове друштва, гледајући у њима некорисне јединке, дискриминише по многим основама.

Очигледно је, међутим, да се озбиљна савремена друштва морају зрело односити према појави старења свог становништва. Старење популације је један од највећих успеха човечанства, пише у поменутом документу УН. Истовремено, представља и један од наших највећих изазова и поставља државама све веће економске и социјалне захтеве. Процењује се да ће Србија 2051. године имати око три милиона житеља старијих од 60 година, што ће бити око 30 одсто укупног становништва. Хоће ли представе о свим тим члановима друштва остати на нивоу оних формираних у периоду удара првог и другог таласа?

Cоциолог, председник Геронтолошког друштва Србије