U mnogim sredinama postoje stereotipi o starim licima. Ovi stereotipi dodatno utiču na pojavu ,,prisilne egalitarizacije”, što će reći da se svi stari ljudi svrstavaju u istu kategoriju – da su slabi, nemoćni, da im je potrebna pomoć itd. Naravno, takve generalizacije zanemaruju individualne razlike među starima i činjenicu da aktivna starost produžava ljudski vek i podiže kvalitet života.

Mnogi stručnjaci tvrde da je slaba motivacija za aktivan život ponajviše posledica odnosa društva prema starim osobama i da do raskida veza sa okolinom ne dolazi zato što se stari ,,povlače” već stoga što se društvo udaljava od njih.

Danas je i srodnička solidarnost veoma ugrožena. Ako gledamo istorijski, ona je ranije bila veoma jaka. Srodnici su i te kako poštovali stare i brinuli o njima. Mi znamo da je porodica koja je oduvek bila stub u zaštiti svojih članova, posebno starijih, osiromašena, da je u krizi i da to slabljenje porodice nameće potrebu da solidarnost društva bude veća. Kod nas postoji nekoliko tipova porodica. Jedan tip je ,,velika porodica”, i tu stari nisu zapostavljeni. To su one stare seoske porodice kojih još ima. Drugi tip su porodice u kojima je došlo do odvajanja generacija, ali su kontakti među njima sačuvani. I konačno, imamo takozvanu izolovanu porodicu, sastavljenu od roditelja i maloletne dece, i tu veze sa starima skoro sasvim prestaju. Kod nas je to tragičan proces, naročito na selu, jer mladi su otišli, a stari su u gotovo beznadežnoj situaciji.

U Srbiji je u toku borba protiv svih oblika diskriminacije starih, ali nisu za potcenjivanje ni suprotne tendencije. Međutim, ljudi treba da su između sebe solidarni, i mladi, i sredovečni, i stari, da se izbegne međugeneracijski jaz, jer podela na mlade, sredovečne i stare nije ništa drugo nego veštačka podela. Društvo je uvek celovito, što znači da nema društva a da u njemu istovremeno ne borave i mladi i stari, i da mladi uživaju plodove rada prethodnih generacija. Mlade bi kod nas zato trebalo edukovati, da znaju da je sve ono što danas imaju i koriste stvorio neko ko je živeo pre njih ili mnogo pre njih, a to su sada stariji.

Takođe, prema nekim istraživanjima, siromašnih je danas veoma mnogo među starijom populacijom. Pružanje pomoći tim ljudima trebalo bi da postane ozbiljan zadatak društva. Lokalne zajednice su prilično neorganizovane i inertne, dok je zaštitna uloga porodice u zadovoljavanju potreba starih lica u konstantnom opadanju.

Svi znamo da su stariji u ranijem periodu uživala veliki ugled. U porodici se, naročito u selima, nije mogla doneti nijedna važnija odluka bez mišljenja starijeg – domaćina kuće. Predrasude su izgleda došle s boljom zdravstvenom zaštitom i povećanjem broja starih, među kojima, naravno, ima i bolesnih i iznemoglih. Međutim, to je stvorilo, psiholozi bi rekli, stereotip da se starost izjednačava sa nesposobnošću.

Moramo istovremeno imati u vidu da je i stanovništvo u Evropi u proseku sve starije i pitanje je koliko smemo da se prema tom problemu odnosimo pasivno i da zastupamo mišljenje o nesposobnosti svih tih generacija a da zanemarimo njihove potencijale. Jer poznato je da su mnogi pojedinci u starosti stvorili velika. Dobro je podsetiti se, na primer, da je u staroj Grčkoj, postojalo pravilo da se nijedna važnija državna odluka ne donosi bez mišljenja Saveta staraca.

A kod nas u Srbiji, odlukom Visokog saveta sudstva stavljeno je svima do znanja da lica starija od 69 godina ne mogu više biti sudije porotnici. Dužan sam da kažem da nije reč o pisanoj odluci, ali time ona pogotovo dobija na značaju jer porotnicima starijim od 69 godina usmeno je saopšteno da oni tu dužnost ne mogu više da obavljaju. Ovde je očigledno reč o jednoj nedoslednosti, jer kroz Strategiju o starenju i Akcioni plan Vlada Srbije promoviše stav da su stariji naš potencijal i da nijedno društvo ne sme da se liši usluga starijih sugrađana, a s druge strane istim tim sugrađanima se oduzima pravo da budu sudije-porotnici samo zato što imaju određeni broj godina. Ja prihvatam činjenicu da su mnoge stare osobe bolesne i nemoćne, ali protiv sam uopštavanja. Jer ljudski vek se stalno produžava i zato ovde treba pomenuti onu sjajnu krilaticu koja kaže da ,,ne treba samo godine dodati životu nego i život godinama”.

Psiholog, penzioner