Две стотине страница радне верзије стратегије развоја образовања појавиле су се у јавности на самом крају мандата владе. Међутим, то није само по себи проблем, јер стратегија има дугорочне амбиције. Осим тога, неке ствари се понављају од почетка образовне реформе пре десетак година. Један од тих циљева је „повећање обухвата становништва на свим образовним нивоима”.

Стратегија садржи проценте које треба достићи до 2020, за сваки ниво образовања, али без јасног објашњења зашто је потребно следити ове норме. Идеја о пожељности подизања образовног нивоа целе популације имплицира поједностављени модел „улагањем у образовање до економског раста”.

Ово уверење почива на познатом миту о такозваномирском моделу раста, који у ствари много више дугује смањењу државне потрошње и пореској политици него улагању у образовање. Образовни ниво популације није исто што и људски капитал који на врло специфичан и тешко предвидив начин делује на економски раст.

Наравно, висок образовни ниво популације и економска развијеност земље често су међусобно повезани, али пре ће бити да јака економија индукује јачање образовног сектора. Ако би се сутра цела Србија вратила у школске клупе, ефекти би вероватно били пре негативни на тржишту рада, него што би донели српског Стива Џобса. Дијалектика квантитета и квалитета једноставно не функционише у сфери образовања.

Стратегија следи концепт „образовање није потрошња”, истичући да је кључни проблем система недовољно улагање у образовање. То није сасвим тачно, јер улагање у образовање расте од 2001. године. Али како? Од 2002.до 2010.опао је број ученика за 16 одсто, а број наставника порастаоза 16 одсто. То значи да није проблем у улагању већ у располагању, то јестефикасности трошења расположивих ресурса. Можда ипак треба преиспитати циљ да се повећа улагање са четири на шест одсто до 2020. године.

Стратегија заиста наглашава принцип ефикасности, али врло опрезно, са много ограда. Тако се тврди да треба заштитити мале школе,узобјашњењеда се тако спречава демографско пропадање села. Превелика очекивањаод малих школа без базичне инфраструктуре!

Стратегија почиње запажањем да су претходне реформе биле парцијалне и да систем треба сагледати и мењати као целину. Прича о парцијалном и холистичком мало је сложенија. Истина је да су актуелни неки закони које је потписао С. Милошевић и очигледно је тешко ремонтовати систем. С друге стране, добре парцијалне промене могу бити решење за комплексне проблеме управљања и финансирања.

Рецимо, стратегија предвиђа нови модел „финансирања по ученику”. Највећи проблем управљања и финансирања сада јесте то што су новац и одговорност за одређене намене потпуно расцепкани, по принципу феудалних лена (поседа), па самим тим и врло политизовани. Министарство дистрибуира плате, директор запошљава, школски одбор одлучује о екскурзијама, а локална самоуправа набавља огрев.

Начин обрачуна трошкова неће много променити ако не постоји модел који подразумева слободу одлучивања о свим аспектима финансирања и управљања. Овде би добро дошао парцијални приступ реформе, кроз испробавање разних варијанти на мањим деловима система. С друге стране, истиче се значај „повезивања система образовања са другим системима”, али се задржава сегрегација унутар система, посебно између општег и средњег стручног образовања.

Уместо актуелнетенденцијеу Европи ка интегрисаном средњег образовању, стратегија задржава институционалну поделу два подсистема. С једне стране се разрађује „профилисање” у стручном образовању (са немогућом мисијом у 21. веку да се антиципирају потребе тржишта), док се са друге стране задржава стари концепт гимназије као институције за „формирање будуће интелектуалне и културне елите земље”.

Cарадница Института друштвених наука и блогерка Тржишног решења