Савремени демократски системи наравно нису идеални. Њихов „активни елеменат, партије, кад дођу на власт, по правилу, својим активистима обезбеђују неке селективне користи, што је случај у свим демократским земљама. Ми имамо у том погледу једну особеност – деформисану владавину партија коју називам партитодеспотијом. Јер једино код нас, и делимично у Црној Гори, коначан избор посланика са кандидатске листе не припада бирачима него партијама, тачније – партијским руководствима. Уз то, посланици у Србији имају императивни мандат, што није прихваћено ни у једној демократској земљи, а такав мандат своди посланике на мегафоне страначких руководстава.

Али у свим земљама партије воде рачуна о селективним користима за своје кадрове. Уверен сам да је и наша екстремно „пренасељена” државна управа резултат излажења у сусрет страначким апетитима. Јер како се смењују на власти, партије „пуне” државни апарат новим људима и тако им враћају дуг за њихово страначко ангажовање. То су партијски кадрови који захваљујући политичким заслугама доспевају у органе државне управе, локалне самоуправе, па и у многе привредне колективе, јер привреда још није у потпуности приватизована. У томе је та наизглед нерешива мистерија огромног броја чиновника, и то не пет или десет одсто више него много изнад тога.

Овде је реч о обостраном односу међусобне користи за партије и њихове следбенике. Партије су носиоци масовних акција као што су избори, референдуми, протести, у којима су неизбежно ангажовани њихови следбеници. За успех ових акција потребан је што шири одзив. Али излазак на изборе, на референдум или учешће у протестима за сваког појединца својеврсни је ,,трошак”. Избори су, сматра се, чак „двоструки трошак” јер бирач мора да иде на биралиште и да одлучи за кога ће гласати. Поменућу и познати парадокс у вези с масовним акцијама, такозвани Олсонов парадокс. Сваки појединац претпоставља да ће нека политичка акција успети и без његовог појединачног учешћа, а да ће он користити њене ефекте. Резултат тога могао би да буде да се сви појединци уздрже од учешћа у акцији. Партије зато морају да обезбеде сигурну подршку својим активностима учешћем својих активиста које морају посебно да мотивишу.

Та мотивација може да буде програмска, харизматска и, на крају, клијентелистичка. С тим што је ова трећа (обезбеђивање селективне користи) најтрајнија и најсигурнија. Имајући у виду врсту мотивације, Херберт Кичелт говори и о три врсте партија – харизматским, програмским и клијентелистичким. Симпатизера неке странке може, дакле, у акцију да увуче безрезервна подршка вођи, као и програмска подршка партији, али када ови подстицаји ослабе партија је принуђена да додаје из „треће посуде” – клијентелистичке.

И претпостављам да су партије у посткомунистичким земљама, укључујући и Србију, како време пролази, све више ослоњене на клијентелистичке подстицаје. Практично говорећи, владајуће партије награђују своје активисте, оне који подстичу учешће других, али с тим су често сагласни и партијски неопредељени у тим установама јер знају да постоји чврста веза између врха владајуће странке и њиховог шефа. Јер установа тако може да очекује узвратну наклоност владе, надлежног министра, органа локалнеуправе итд.Тако је цео систем управе на локалном и националном нивоу у знатној мери прожет елементима ,,блискости” или ,,удаљености” од владајућих партија.

Тако је било и у једнопартијском систему, када су утицајни људи из сфере политике постављани, на пример, на чело спортских организација, иако можда никада нису шутнули лопту или је пребацили преко мреже.

У земљама стабилне демократије ова врста страначких веза постоји у много мањој мери. У тим земљама после избора долазе нови министри и веома ограничен број нових функционера, док се чиновништво не мења. У Италији је током протеклих деценија стабилност система обезбеђивала професионална бирократија, а начелници ресора су подсећали на – аутоматске пилоте у авионима. Партије и политичари су се свађали, али чиновнички апарат је функционисао без проблема. А код нас у стручним службама (као у археологији) могли бисте да видите ,,слојеве” службеника доведене после сваких избора. При том, одлива кадрова из бирократског састава нема; нова власт само помера на периферију претходно постављене људе и измишља им нове функције и звања. То је и разлог што је ,,балон администрације” код нас толико нарастао да је доведен до прскања.

И зато је ова влада стављена пред изузетно тежак задатак: она мора да се суочи са свим тим ,,археолошким” кадровским слојевима и да изврши редукцију.

Какве су могућности да се ова претерана зависност институција и организација од партија смањи? Укратко, лек против партијске протекције је, најпре, у истинској професионализацији државне управе, јер тиме владајућа партија смањује селективне добити својим активистима, а друга ствар је што бржа приватизација. Јер приватни предузетник је ипак бољи од државе као предузетника. Партијски клијентелизам тиме неће нестати нити је игде нестао, али странке деле мањи плен ако је привреда приватизована и ако је државни апарат професионализован.

Политиколог, професор универзитета