Теорија завере или дијагноза

Аутори „Политикиног” темата о систему ХААРП (25. мај 2014) веома ефикасно су побили „аргументе” – ако је аргумената уопште било – заговорника теорије како је тај антенски систем узроковао енормне падавине над Србијом и Босном и Херцеговином, које су довеле до катастрофалних поплава. Докази о ХААРП-у као кривцу за потоп су танки, и њима се нећемо на овом месту бавити.

Зато ће бити занимљивије размотрити неке аргументе „Политикиних” аутора о невиности ХААРП-а. Аутор уводног текста „Харповање Србије” као главни доказ да је реч о баналној теорији завере наводи да је тај систем, инсталиран 1993. поред места Гекона на Аљасци, „угашен још прошле године”, док су „последње антене...скинуте овог месеца”. Није се позвао на извор одакле зна да је тај систем у време поплава био „непостојећи” иако је могао, будући да се на друга два места у самој„Политикиној” теми, уз позивање на изворе, каже да ХААРП ради и да ће бити угашен тек овог лета.

Један други аутор „Политике”, два дана пре, 23. маја,у тексту „Поплава ХААРП завере о поплавама” тврди да није реч о некаквом америчком тајном оружју, већ да је у питању „обичан систем за тестирање простирања радио-таласа кроз атмосферу”. Његов доказ је лични разговор са научницима са универзитета Стенфорд који су градили ХААРП. Наравно, да је реч о тајном оружју, питање је да ли би му учесници у пројекту рекли ишта више од онога што су му рекли, таман колико би му, рецимо, Опенхајмер рекао 1943. о пројекту „Менхетн”.

Тај танушни аргумент аутору, међутим, није сметао да изгради клиничку слику за 50.000 оних који су у једној „Фејсбук” групи поверовали у рушилачку моћ ХААРП-а, частећи их дијагнозом „параноидног поремећаја личности”, уз напомену да то „постаје прилично застрашујуће”. И остали аутори у „Политикиној” теми, уместо јачих аргумената о „невиности” ХААРП-а, радије се баве менталним стањем нације. Један од њих – психолог – чак тврди да, говорећи о томе како су Американци узроковали временске непогоде на Балкану, „изграђујемо идеју величине и градимо осећање самоважности”. Коначан закључак остављен је читаоцу: толико смо неважни да нас 1999. нису ни бомбардовали, него је и то једна од наших теорија завере.

Наравно, циљ овог текста није да покаже да је ХААРП донео катастрофалне поплаве на Балкан, већ да илуструје како су подједнако танки аргументи и оних који им се подсмевају. И једни и други не баратају знањем и информацијама, већ уверењима. Поучени витгенштајновском логиком, тако закључујемо да се може говорити о ономе о чему се може говорити јасно, а о ономе о чему не може – о томе се мора ћутати. Па тако и о ХААРП-у.

Расправа о ХААРП-у, међутим, указује на неке друге социјалне и психолошке елементе унутар српског друштва, не мање важне од питања шта је узроковало скорашњу катастрофу. Наиме, није никаква тајна да су поплаве показале сву слабост Србије и околних транзиционих земаља, које су се у ранијим временима много ефикасније супротстављале изазовима природних катастрофа. Већ је било говора о томе колико је за последњих 15 година смањена способност војске да се одупре катастрофама иако би се на сличан начин могло говорити и о другим деловима друштва. Нема никакве сумње да је та слабост државе производ транзиције, и да је све већи број оних који, посебно под утицајем вишегодишње кризе, више не говоре о српској транзицији из социјализма у капитализам, него у колонијализам.

Ако постоје елементи који аргументују такве тврдње, тада се, осим о одговорности домаће политичке класе и друштвених елита, мора говорити и о утицају страног фактора на веома тешко стање у коме се нашла Србија. Реч је о стварима које су свакако више „застрашујуће” од 50.000 „харповаца” на „Фејсбуку”. Али о том утицају изостаје рационална расправа у јавном простору, чак и у најотворенијим медијима, а тамо где изостаје рационална расправа ствара се плодно тле за ирационалну.

Масовно уверење о ХААРП-у као кривцу за поплаве јесте управо супститут у одсуству друштвеног дијалога о најважнијим проблемима земље. Када друштвене елите у таквим појавама препознају трагове друштвене патологије, оне понижавају грађане бежећи од сопствене одговорности за одсуство друштвеног дијалога о најважнијим питањима земље. Истовремено, стичемо разлог да се питамо да ли се „параноидни поремећај личности” односи на уверење неких од нас да нам о глави раде неке антене са Аљаске или на уверење да неки страни утицаји не чине добро нашим животима.

Наравно, најгоре ће бити ако расправа о ХААРП-у остане на нивоу илустрације раскорака између елита и грађана. Тада ће закључак о утицају тог система личити на једну стару академску расправу о ауторству „Илијаде” и „Одисеје”. Када је закључено да та два епа није написао Хомер, већ један други песник који се исто тако звао.