Трачак наде за преокрет

Актуелно стање друштвене свести и професионалне комуникације може да буде, као што и јесте, контаминирано различитим заблудама и неспоразумима, али у једној надасве крупној проблемској области појмови су разјашњени. Јасно је, наиме, да држава са својим бројним надлештвима и разнородним организацијама не може наступити у улози непосредног актера привредних збивања, то јестне може непосредно да се активира као привредник, предузетник или улагач у директно производне или непосредно пословне активности; држава, другим речима, не може па зато и неће деловати као директни актер у било каквим пословним процесима. То значи да ће, са занемарљивим изузетком улагања у инфраструктуру и инвестиционог ангажовања у деловима јавног сектора, све промене у размештању производних потенцијала и преусмеравању привредних токова морати да се постигну преко других. Ти други су привредни субјекти, актери у пословним процесима. То значи да би све оно што стратегија предвиди у смислу толико потребних физичких промена у привредној структури (реиндустријализација!), ресурсним конфигурацијама и готово несагледивој множини привредних токова држава ипак морала да реализује, али не својим директним интервенцијама него амбијенталним променама у свеукупном институционалном окружењу и стратешким економскополитичким (пре)усмерењима. Те промене морају да буду такве да привредним субјектима, са свом њиховом аутономијом без које је тржишна привреда незамислива, дају праву мотивацију и пруже неопходне информације како би, све идући за својим појединачним циљевима, у коначној резултанти на нивоу привреде као целине продуковали промене које су стратегијом идентификоване као економски рационалне и друштвено пожељне.

Такво преобликовање институција и преусмеравање безмало свих саставница економске политике бескрајно је сложен задатак.

Много тога што треба мењати у систему политички је неатрактивно, па чак и високо хазардно. Политички чиниоци зазиру од свега што у политичком смислу није рентабилно, а поготово од онога што би их скупо стајало на предстојећим изборима. А и само изборно тело понаша се на начин који је погубан по његове истинске интересе, особито оне који се исказују у дугорочнијој перспективи. Својим гласовима бирачко тело награђује програме и политике које доносе макар и скромне тренутне добитке, па и по цену далеко већих, чак застрашујуће високих губитака и трошкова у нешто даљој будућности. Оно се да узбудити, па и неодмерено одушевити ударима на пословне људе, поготово оне крупније и богатије, иако би морало да буде јасно да армију незапослених нема ко други да запосли нити да једнако бројној армији слабо плаћених, укључујући и оне који месецима раде а не примају плате, донесе некакав економски бољитак. Бирачко тело подстиче и штедро награђује она понашања управљачке елите која у самом корену сасецају изгледе за трајнија побољшања у животном стандарду и дохотку који треба да га обезбеди. У понашању политичког директоријума има много тога што није индивидуално детерминисано него је системски опредељено, оно у великој мери представља објективну чињеницу друштвеног живота.

Тржишни актери су се, при том, много пута, и то тешко, разочарали у својим антиципацијама и поводом обећања из врхова власти, да ће морати доследно и дуго да се води битно друкчија политика и да се истраје у одржавању нових институционалних решења да би се они уверили да је овога пута подстицајна промена у амбијенту трајна и стабилна. То међувремекоје има да протекне између системских и економскополитичких промена, с једне, и промена у реалним токовима, с друге стране, тешко ће бити поднети и донеће ризике пуцања система по више шавова. Та доцња у насушно потребним променама ипак неће моћи да се избегне. Тај хазардни период моћи ће да се преброди ако се нешто одиста крупно промени пре и изнад свега у политици. До таквих промена доћи ће ако и кад оне постану исплативе на политичком тржишту. Оне су исувише компликоване, а из ове перспективе и одвећ магловите, да би са неком, макар и скромном, дозом сигурности могле да се предвиде.

Ипак, изгледа да се на том плану назиру неке, најзад охрабрујуће промене: изгледа да са заоштравањем кризних напетости и повећавањем вероватноће слома бирачко тело све одређеније артикулише тражњу за конструктивним, системски целисходним и глобално рационалним политикама, па је управо ту трачак наде за судбински важан преокрет. Тај обрт би се састојао у коперниканској промени у политичком систему и одговарајућим обрасцима понашања, потом у системским, то јест институционалним променама које би политичким заокретом биле омогућене и, најзад, у реалним економским променама које би евентуално дошле као учинак и резултат институционалних промена. У међувремену је од животне важности да се маркантним и уверљивим променама у свеукупној економској политици донекле обнови поверење у међународној финансијској јавности како би било омогућено да се макар и скромнијим задуживањем обезбеди покривање неизбежних буџетских дефицита да би се добило на времену за постепено усавршавање система и систематско ублажавање макроекономских неравнотежа. Овај заокрет у политици добрим делом се своди на битку за време. Криза јавног дуга је на помолу, а то значи велики ризик системског слома уколико економска политика не добије предах за ублажавање, а потом и отклањање крупних макроекомских поремећаја.

Да се запазити да је овај текст окончан са благо охрабрујућом нотом. Нема сумње ни да ће се наћи стручњаци, пре млађи него они из редова старијих, који ће целу ситуацију сагледати у повољнијем светлу и открити мере и акције које ће створити простор за знатно повољније изгледе. Па ипак, и њима ће бити од неке користи ова указивања, па чак и упозорења, на бројне и крупне препреке на путу ка једној битно друкчијој привреди.

Проф. универзитета, сарадник Института за стратегијске студије и развој „Петар Карић” Алфа универзитета