Треба нам систем логичан и поштен

Док пажљиво пратим праведан гнев филмских аутора због најаве укидања могућих извора финансирања кинематографије, у мени се мешају два противречна осећања. На једној страни је осећање беса што се српска кинематографија потпуно некритички гура у воде тржишта које је код нас често „флуидна”, па и непостојећа категорија, с нерешеним проблемом пиратерије и мрежом биоскопа која из године у годину све више пропада. На другој страни је осећање да смо ка овој „тачки нула” годинама незаустављиво хрлили, и да смо за њу сами криви.

Елем, слушајући шта о овоме говоре филмски аутори, морам да приметим да овде преовлађује апсолутна несклоност самокритици и потпуно нереалан комплекс више вредности, нама често својствен.

Јер анализирајмо поштено шта доноси српски филм у последњих десетак година. Гледаност по филму је у већини случајева између 800 и 3.000 гледалаца, а присуство на фестивалима „А” категорије је много више изузетак него правило.

За то је искључиво заслужан Филмски центар Србије. Изабране селекторске комисије биране су и састављане од медиокритета, аналфабета, аматера и људи огрезлих у личној сујети и корупцији, који су се из петних жила трудили да новац за снимање доделе или једни другима, или онима који су чак и од њих – рђавији! (Један од њих је, пре неколико година, чак доделио новац – самом себи! Срећом, благовремено је ухваћен а скандал је заташкан.)

Више пута сам Филмском центру Србије предлагао да се са том праксом престане. Да се изабере један човек који ће, на пример, с мандатом од две године, бирати пројекте и који ће својим ауторитетом гарантовати да су то најбољи сценарији који у српском филму постоје – од људи као што су Душан Макавејев, Срђан Карановић, Гордан Михић или Горан Марковић.

Да се направи стратегија у којој јасно стоји да су српској кинематографији неопходни и уметнички али и комуникативни филмови који неће имати 2.000 већ 200.000 гледалаца, ма шта о њима мислила шачица снобова. Уметнички, који ће представљати нашу земљу на великим фестивалима, ма шта о њима мислила (увек) медиокритетска већина. Да се направи јасан критеријум награђивања успеха претходних филмова аутора, мирећи ова два критеријума. Јер, без обзира на то што је у питању уметност, квантификација је, на овај начин,могућа.

Дакле, ево предлога: да аутор који уђе у главни програм „А” фестивала добије XY новца за свој следећи филм. Па XY новца за пратећи програм „А” фестивала, XY новца за награде на фестивалима. Да ауторкојиима успех код гледалаца у домаћим биоскопима добије XY динара по гледаоцу. Филмскиствараоци су по својој вокацији веома различити и праве различите филмове. Али, да ли су нам заиста неопходни они који немају ни гледаоце, ни фестивалске успехе? А такви су у српској кинематографији претходне деценије, нажалост, чинили већину.

Зар не би било логично да Маја Милош, Срдан Голубовић или Олег Новковић за своје следеће филмове, због успеха у Ротердаму, Санденсу, Берлину и Локарну буду „кредитирани” јер њихов успех даје одређене гаранције? Зар не би било логично да Здравко Шотра, Драган Бјелогрлић и Раша Андрић такође добију „кредит” збогуспехада привуку велики број гледалаца и омогуће српским биоскопима да преживе?

Укрштајући ова два критеријума, могли бисмо са доста поузданом могућношћу предвиђања да селектујемо и раздвојимо успешне од неуспешних. Уместо да наставимо бацање новца на основу колективног избора некаквих комисија лишених сваке личне одговорности. И легализујемо владавину неталентованих, просечних муватора. Којима непостојање система једино и одговара.

Не треба заборавити ни дебитанте, који чине „свежу крв” српске кинематографије. Сваке године би се морала бирати најмање два дебитантска пројекта, којима би требало доделити озбиљне менторе из „базе” афирмисаних сценариста и редитеља.

Младен Ђорђевић, Никола Лежајић и Маја Милош су већ заслужили наведени „кредит”, како фестивалским успесима, тако и веома солидним „бокс-офисом”(зарадом на благајни) у биоскопима којима су могли само да постиде своје старије и много афирмисаније колеге.

Уосталом, ако један од актуелних филмских „главешина” тврди да тренутно 15.000 филмских радника остаје без посла, а његов филм гледа само 3.000 особа, није ли најблаже речено бизарно да чак ни сваки пети филмски „трудбеник” није имао жељу да погледа његов филм?

Но, оставимо се тих осведочених аматера, који кукумавче над својим статусом, оствареним без фестивала и гледалаца. Вратимо се на изнесене предлоге. Има ли шансе да их филмски уметници подрже?

Филмски редитељ