У лаком дремежу

Србију поново тресе „атомска грозница” у наговештају. Сви љуљају нуклеарку која се још није ни зачела, ни родила. Све је, наравно, започело с политичком изјавом, свеједно чијом.

И заступници и оспораваоци неће се сетити када је озбиљно, темељно и јавно разматрано да ли нам је неопходна. Да их подсетимо: у предвечерје распада СФРЈ, Савезна скупштина је 1989. забранила изградњу (мораторијум). Једна од ретких земаља у свету која је сама себи свезала руке законом.

Окружена нуклеарним електранама у суседству (19 реактора у погону и четири у изградњи), Србија и одолева и оклева. С времена на време, одјекне усамљени глас да је у „атомским киловатима” спас, али га брже-боље ућуткају јавно исказана оспоравања и страховања. Често недовољно поткрепљена провереним чињеницама и поузданим предсказањима.

У међувремену је човечанство захватила „климатска врућица”, превасходно необузданим испуштањем гасова „стаклене баште” (највише угљен-диоксид). Између купања у зноју (свеопштег отопљења) и дреждања у мраку (помањкања струје), најразвијеније и најмногољудније државе навелико зидају нуклеарне електране. Враћајући се у прошлост корачају у будућност.

А Србија?

Повремено се тргне из лаког дремежа: ниједна нуклеарка није предвиђена енергетском стратегијом до 2015, изрецитују надлежни. И тачка! Ако би којим случајем до краја године одобрила зидање прве, волшебно избегавши да прекрши властити Устав, протекло би најмање десетак до свечаног пресецања врпце. Уз (најважнији) услов да има неколико милијарди евра.

Шта је са осталима?

Колико има стручњака нуклеарног и осталих усмерења кадрих да се ухвате у коштац с таквим градитељско-технолошким изазовом, ако се зна да је већина одавно отишла у иностранство? На којем месту би се градила, имајући у виду правничка натезања и одуговлачења? Где би се одлагало истрошено гориво и радиоактивни отпад, а ни за до сада нагомилани не постоји трајно одлагалиште? У којој сразмери би се укључила домаћа предузећа (грађевинарство, машиноградња, електроинжењерство и тако редом), уколико су и даље способна за сличне подухвате?

Набрајање би се отегло као ређање речи у некаквој народској брзалици.

Зашто су нуклеарке опет на цени?

Прво, убрзано умножавање светског становништва (данас 6,6 а 2050. године девет милијарди) удвостручиће потрошњу струје до 2030. Друго, свеопште отопљење. Треће, све већа потрошња (и потражња) у брзорастућим многољудним економијама (Кина, Индија...). Четврто, поскупљење фосилних горива из године у годину. Пето, дугорочна доступност јефтиног уранијума... И да се овде зауставимо.

Европска унија којој стремимо заветовала се да до 2020. смањи за 20 одсто испуштање опасних гасова и да обновљиви извори буду исто толико заступљени. Свака придошла чланица мораће томе да се повинује. Србија се већ обавезала да ће до 2020. из обновљивих извора добијати 20 одсто електричне енергије.

Ма који прорачун домаће потрошње до 2020. треба да отпочне предвиђањем очекиваног националног дохотка (индустријски раст) и жељеног стандарда грађана, а то изискује знатно више будућих киловата. Одакле их подмирити?

Нафте и гаса, квалитетних енергената, има једва један одсто у (билансним) резервама, преосталих 99 одсто чини угаљ, у којем преовлађује нискоквалитетни лигнит (92 одсто укупних резерви).

С садашњим темпом сагоревања у термоелектранама, потрајаће око 50 година, а преостале реке, када се зајазе, приуштиће још 15 одсто.

Вода је најзнатнији обновљиви извор, неискоришћен у сливу Мораве и делом на Дунаву, Дрини, Лиму и на око 900 речица и потока, што износи нешто више од 40 одсто укупне природне снаге. Преостали (биомаса, геотермална, сунчева итд.) могу да буду корисна допуна, уз прилична улагања и кредитне олакшице.

Ако нисте знали, енергетски сиромашна Србија је велики расипник: троши више електричне енергије на грејање станова и пословних зграда и по јединици производа од развијених земаља.