Opredeljenje za ili protiv NATO danas znači prihvatiti ili ne prihvatiti razne namete ove alijanse, a pre svega preuzeti na sebe odgovornost za zločine protiv mira koje je ova organizacija počinila. U nacionalnom smislu, to znači prihvatanje po Srbe strašnih svršenih činova: progonstva Republike Srpske Krajine, raspolovljavanje BiH, albansku neutralizaciju Makedonije, prihvatanje otrgnuća ,,srpske Sparte” i njenog prebacivanja na koloseke odnarođavanja. Ulazak u NATO vodi potpunom otuđenju svete srpske zemlje. Tome vodi i formula o odvojenom putu Srbije i Kosova u EU, što se sada često ističe.

Pristupanje Srbije NATO-u može imati neki državotvorni i moralni smisao ako alijansa ispuni one uslove koje je u ,,Politici” (1. februara) naveo Zoran Petrović Piroćanac. Naime, ako bar plati odštetu od oko sto milijardi dolara. Verujem, međutim, da za to nema nikakve nade jer Srbima ratnu odštetu, stostruko veću od ove, nije platila ni naslednica Trećeg rajha, dok je odšteta koju je platila Italija, u teritorijama, na kraju rata ustupljena Hrvatskoj.

Ako bi ipak kojim slučajem došlo do ispunjenja Piroćančevih uslova, i tada bi prihvatanje NATO-a od strane Srba značilo njihovo prestrojavanje protiv Rusije, što srpski narod ne bi mogao progutati.

Egzistencijalne situacije kakva je aktuelna traže druge alternative radi preživljavanja naroda. Takva može biti svetosavska formula: ,,Zapad na istoku – istok na zapadu”, jer Srbe upućuje da krenu potpuno novim putem. Uveren sam da je danas to put punog naslona na preporođenu Rusiju, koji odgovara i Srbima, jer vodi njihovom ponovnom okupljanju, i Rusiji, jer vodi velikim reintegracijama, u prvom redu ,,bele” i ,,male Rusije”, odnosno poništavanju gorbačovljevsko-jeljcinovskih razbijačkih činova.

Znam da je ovakav obrt težak, i to zbog stare, po Srbe pogubne staljinističke politike koja je sejanjem laži o velikosrpskoj hegemoniji naš etnikum skoro prepolovila, potom i zbog jeljcinovske ,,ekvidistance” koja je u prvoj polovini devedesetih godina istim očima gledala na Srbe koji su branili Jugoslaviju i na razne separatiste koji su je uz pomoć Zapada razarali. Ovakav pristup očitovan je i u vreme agresije NATO-a, kada su Srbi, objektivno gledajući, branili i Rusiju.

Sredinom prve decenije 21. veka Kremlj je prepoznao zaleđe zapadnog antisrpstva, kada je Putin, videvši šta se priprema u Crnoj Gori, ponudio državnu formulu u vidu srpske federacije, pokazujući time da je izašao iz okvira staljinističkih obmana u kojima se na Srbe i Crnogorce gledalo kao na dva naroda. Ali Putin nije saslušan, omeli su ga zapadni i crnogorski ,,lobisti” i domaći ideologizatori stare škole, pa je vatikansko-zapadni projekat otrgnuća Crne Gore od srpstva odneo pobedu. Danas je Rusija suočena sa dilemom: dozvoliti ili ne da NATO lađe uđu u Boku, tamo gde je početkom 18. veka radilo pomorsko učilište Petra Velikog.

Posle svega što nam se izdešavalo, posle uverenja da nas očekuju još veće nevolje, moj čvrst stav je: izlaz nije ni NATO, ni EU, nego srpska unija u savezu sa Ruskom Federacijom. Ovo je za Srbe put kulturne, istorijske i duhovne komplementarnosti, put ekonomskog racionalizma, te put prema okviru koji garantuje opstanak naroda. Nije to opredeljenje protiv Evrope nego put prema drugom, širem evropskom okviru – od Atlantika do Kamčatke. Ako dođe do ovakvog obrta, mislim da to Zapad neće iznenaditi jer on više od dva veka odvlači Srbe kao stvarno ili potencijalno uporište Rusije, i uništava ih.

Beskompromisno srpsko okretanje prema Rusiji može počivati i na činjenici opšteg značenja; naime, danas je ruski narod kao celina doživeo katarzu koja temeljno odbacuje staljinističko ideologizatorstvo, a iracionalnu klasnu solidarnost zamenjuje društveno-ekonomskim pragmatizmom. Eventualni ulazak Srbije u ovaj okvir, i to na osnovu onih postulata koji odlikuju članstvo i jedinstvo Evropske unije, znači ne samo bekstvo od američke i vatikanske Evrope nego put u susret novoj Evropi koja se rađa. Ali i put prema uporištu koje će brzo ukloniti i po Srbe fatalne staljinističke namete, i one koji su im učinjeni od 1941. do danas. To, nažalost, naši predvodnici nisu isticali.

Srbi, dakle, posle svega što im se desilo nemaju drugog izlaza osim navedenog: Ni NATO, ni EU, nego SU u savezu sa RF.

Istoričar