Vladika Nikolaj je mnogo puta ponavljao da „Srbe najviše ubija neznanje”.

Spadam u one malobrojne koji, zahvaljujući tzv. pres-klipinzima, svakoga dana i godinama sa posebnom pažnjom čitam sve što se u raznim medijima objavljuje o Srpskoj crkvi kao instituciji, ali i o svetinjama, arhijerejima, sveštenstvu, monaštvu i vernicima. Veoma često mi, prilikom čitanja tekstova o SPC, padaju na pamet napred navedene, a bezbroj puta potvrđene reči vladike Nikolaja.

Nije potrebna velika pamet da bi se, s jedne strane, uočilo da imamo realne probleme u životu i misiji Crkve. Problema ni danas nije malo, a nije ih ni lako rešiti. Međutim, Crkva ima probleme u životu i misiji otkako je osnovana, a ne od juče ili od polovine februara ove godine ispred Gračanice. Bolji poznavaoci opšte i srpske crkvene istorije to dobro znaju. Problem je što ih je malo i što nemaju često priliku da se sa glasovitog mesta čuju. S druge strane, izuzimajući nedobronamerne, imamo i veći broj kreatora javnog mišljenja koji nemaju ni vremena, a veoma često ni interesovanja da probleme dublje i iz više uglova, a kamoli iz konteksta crkvenog predanja i istorije sagledaju. Da ne govorim da mnogima od njih pamćenje seže samo do patrijarha Pavla, a da se mnogi ne sećaju čak ni patrijarha Germana. A Crkva je mnogo starija i, prirodno, njeno pamćenje je mnogo duže.

I pored dobre volje većine kreatora javnog mišljenja, moram da kažem da Srpska crkva danas nije utopljenik kome je potrebna slamka spasa. Jerarhija SPC, kao što je poznato, nije ni tražila pomoć ne zbog toga što pomoć ne želi ili što je skeptična prema dobronamernima nego iz prostog razloga što se problemi u Crkvi ne rešavaju na spoljašnji, intelektualni ili medijski način. U tome ne mogu da pomognu ni „sociolozi religije, verski analitičari, vlasnici verskih informativnih agencija, novi proroci ili dobri poznavaoci prilika u SPC”.

Iako sam sveštenik ne pripadam onima koji zagovaraju klerikalizam u SPC, a ni onima koji probleme žele da guraju pod tepih. Međutim, moram da konstatujem da se realni problemi i te kako usložnjavaju kada, nepozvani, počnu da ih „rešavaju” oni od kojih to Bog ne očekuje niti će od njih na Strašnom sudu tražiti odgovornost za „pasivnost u rešavanju problema SPC”.

Nije mi poznato da je neko od pravoslavnih komentatora crkvenih prilika ikada pokušao da svoja zapažanja crkvenih problema i viđenje njihovih rešenja ovaploti na svetosavski način – postom, kolenopreklonom molitvom, činjenjem metanija, preko svog paroha i episkopa. Da ovde ne otvaram pitanje o tome šta nastaje nakon objavljivanja brojnih poluinformacija, dezinformacija, proizvoljnih ili netačnih tumačenja i sličnog, a što je nedvosmisleno u funkciji određivanja željene ili očekivane mere problemu i njegovoj „tranziciji” na putu do „crkvene afere”.

Ne želim da kažem da su za crkvene probleme isključivo i pre svega krivi mediji, a ne crkveni ljudi. Ali i mediji nose dobar deo odgovornosti. U Crkvi postoji izvesna zatvorenost prema medijima i nedostupnost za medije u svakom momentu, ali ne zbog toga što neko ne voli medije nego zato što se crkveni problemi ne mogu rešavati u medijima. Razumem interesovanje medija za crkvena pitanja, ali i novinari, posebno dobronamerni, moraju da imaju razumevanje za činjenicu da se crkveni problemi ne rešavaju u medijima. Pitam se: zašto se crkveni problemi u medijima godinama izdvajaju od hiljada važnijih događaja u životu Srpske crkve? Da se redovno i sistematski piše i o tome onda bi se, uz obrazovanje čitalaca i gledalaca, došlo do toga da ni opšti doživljaj crkvenih problema ne bi ni mogao da bude takav kakav je u ovom trenutku.

I još nešto. Nema problema koji Crkva za ove dve hiljade godina svoje istorije nije rešila i to na crkveni način. Nije ih rešavala ni onom dinamikom koju su svetovni ljudi očekivali. Tako će, shodno predanju, svetim kanonima i crkvenom ustavu biti i ubuduće. Pitanje je samo da li smo strpljivi i da li u to verujemo.

*Paroh podgorički i član Pravnog saveta Mitropolije Crnogorsko-primorske