Владика Николај је много пута понављао да „Србе највише убија незнање”.

Спадам у оне малобројне који, захваљујући тзв. прес-клипинзима, свакога дана и годинама са посебном пажњом читам све што се у разним медијима објављује о Српској цркви као институцији, али и о светињама, архијерејима, свештенству, монаштву и верницима. Веома често ми, приликом читања текстова о СПЦ, падају на памет напред наведене, а безброј пута потврђене речи владике Николаја.

Није потребна велика памет да би се, с једне стране, уочило да имамо реалне проблеме у животу и мисији Цркве. Проблема ни данас није мало, а није их ни лако решити. Међутим, Црква има проблеме у животу и мисији откако је основана, а не од јуче или од половине фебруара ове године испред Грачанице. Бољи познаваоци опште и српске црквене историје то добро знају. Проблем је што их је мало и што немају често прилику да се са гласовитог места чују. С друге стране, изузимајући недобронамерне, имамо и већи број креатора јавног мишљења који немају ни времена, а веома често ни интересовања да проблеме дубље и из више углова, а камоли из контекста црквеног предања и историје сагледају. Да не говорим да многима од њих памћење сеже само до патријарха Павла, а да се многи не сећају чак ни патријарха Германа. А Црква је много старија и, природно, њено памћење је много дуже.

И поред добре воље већине креатора јавног мишљења, морам да кажем да Српска црква данас није утопљеник коме је потребна сламка спаса. Јерархија СПЦ, као што је познато, није ни тражила помоћ не због тога што помоћ не жели или што је скептична према добронамернима него из простог разлога што се проблеми у Цркви не решавају на спољашњи, интелектуални или медијски начин. У томе не могу да помогну ни „социолози религије, верски аналитичари, власници верских информативних агенција, нови пророци или добри познаваоци прилика у СПЦ”.

Иако сам свештеник не припадам онима који заговарају клерикализам у СПЦ, а ни онима који проблеме желе да гурају под тепих. Међутим, морам да констатујем да се реални проблеми и те како усложњавају када, непозвани, почну да их „решавају” они од којих то Бог не очекује нити ће од њих на Страшном суду тражити одговорност за „пасивност у решавању проблема СПЦ”.

Није ми познато да је неко од православних коментатора црквених прилика икада покушао да своја запажања црквених проблема и виђење њихових решења оваплоти на светосавски начин – постом, коленопреклоном молитвом, чињењем метанија, преко свог пароха и епископа. Да овде не отварам питање о томе шта настаје након објављивања бројних полуинформација, дезинформација, произвољних или нетачних тумачења и сличног, а што је недвосмислено у функцији одређивања жељене или очекиване мере проблему и његовој „транзицији” на путу до „црквене афере”.

Не желим да кажем да су за црквене проблеме искључиво и пре свега криви медији, а не црквени људи. Али и медији носе добар део одговорности. У Цркви постоји извесна затвореност према медијима и недоступност за медије у сваком моменту, али не због тога што неко не воли медије него зато што се црквени проблеми не могу решавати у медијима. Разумем интересовање медија за црквена питања, али и новинари, посебно добронамерни, морају да имају разумевање за чињеницу да се црквени проблеми не решавају у медијима. Питам се: зашто се црквени проблеми у медијима годинама издвајају од хиљада важнијих догађаја у животу Српске цркве? Да се редовно и систематски пише и о томе онда би се, уз образовање читалаца и гледалаца, дошло до тога да ни општи доживљај црквених проблема не би ни могао да буде такав какав је у овом тренутку.

И још нешто. Нема проблема који Црква за ове две хиљаде година своје историје није решила и то на црквени начин. Није их решавала ни оном динамиком коју су световни људи очекивали. Тако ће, сходно предању, светим канонима и црквеном уставу бити и убудуће. Питање је само да ли смо стрпљиви и да ли у то верујемо.

*Парох подгорички и члан Правног савета Митрополије Црногорско-приморске