Мало је рећи да нове балканске државе спаја економија, али раздваја прошлост. Још више од тога, акутан је грађански рат сећања. Нема организованог рада на критичком сећању, па нема ни измирења. Престали су оружани сукоби, али се прошлости боре. Како их смирити ако нема централног комитета?

Тешко, али не и немогуће. Најпре треба напустити птоломејску (жабљу) перспективу из које се чини да су Срби у средишту светске пажње и заменити је коперниканском (птичјом) перспективом која реалније сугерира колико смо небитни. Иако су Срби у Холивуду све чешћи негативци, свет се не врти око Срба, нити око Косова. Даље, треба децентрирати мартирологију:није моја нација главна жртва, него смо сви жртве минулог грађанског рата. Масовни национални злочини на просторима бивше Југославије су вишеструко узајамно повезани, на сличан начин медијски обрађивани и правдани мање или више сличним исконструисаним „историјским правом”. Због неразмрсиве испреплетености злочина и сећања на злочине требало би превазићи данашње једностраности код суочавања са прошлошћу: пре свега искључивост хегемоног службеног конзервативно националистичког истицања изворног и неупоредивог злочина других нација и неприкосновене жртве властитог народа.А затим и оног другог, додуше далеко мање раширеног, али такође једностраног истицања самозлочина властите нације, које је видљиво код неких невладиних организација. На неки начин, реч је о „трећем путу”, с ону страну апологије властите нације, која је свуда препорука за академију наука, али и изнад често профитерске политике заштите мањина, која осигурава финансијске подршке невладиним организацијама.

Одавно је уочено да се не сме подвући црта испод прошлости, јер је заборав злочина контрапродуктиван, а планска амнезија сенки прошлости ствара црну рупу неодговорности. Да би злочини остали конструктивна опомена за будућност, нужан је синхрони просвећени српско-хрватско-бошњачки рад на сећању, али лишен балансирања жртава. Не треба крити чињеницу да су Бошњаци у последњем рату највише страдали, али ни то да су Срби претрпели највећи прогон. Осим тога, нужна је промена перспективе. На злочине и на сећање на злочине треба гледати са уздигнутије птичје југословенске осматрачнице. Ова је хладнија од жабље националистичке и јаснија од сателитске бриселске перспективе.

Стваралачка српска, хрватска и бошњачка хуманистичка интелигенција требало би да синхроно подстичу алтернативну критичку културу сећања. У противном, све док интелектуалци на свим странама понављају да се моја нација увек бранила, а никада није нападала, немогуће је очекивати регионално зближавање. Властита недужност је алиби за освету. Истинска алтернатива „недужној интелигенцији”, која се такође представља као жртва, јесте одговорна интелигенција кадра да се критички суочи са властитим улогом у нормализовању национализма. „Недужни” и „жртве” нису кадри да преузму одговорност. Напротив, траже одштету. Управо је „недужност” типични самоопис данашњег „патриотског” интелектуалца на свим странама, а самим тим царује масовна интелектуална неодговорност. Нема саморефлексије нити прихватања одговорности за кројење оних прошлости које су тражиле освету, а баш то би требало данас да буде израз интелектуалног сазревања и одрастања. Најдубљи смисао просвећеног сећања јесте демитологизација славне прошлости и неутрализација њене борбености у чијем је средишту догма да је моја нација увек или скоро увек била у праву. Може ли се овај напор очекивати од марксиста који су преко ноћи постали „браничи” капитализма и националног интереса? Циници би рекли: можда и може, јер је најтеже први пут превјерити.

Још је теже веровати да трајнијем смиривању могу припомоћи цркве, чије милосрђе везује измирење са изванземаљским спасењем. Каткад се чини да ће актери промена нужно изићи из генерацијског контејнера у ком је увек присутна засићеност старим и спремност млађих да се критички суоче са митским сликама славне националне прошлости. Можда. Али је свакако наивно веровање да су елите неолиберализма заинтересоване за просвећено сећање ове врсте. Иако је мултинационалном капиталу потребан простор без сукоба, вера да ће глобализација и тржиште спонтано донети измирење изанђала је флоскула тржишних фундаменталиста. Пре ће бити да сузбијање или бар слабљење непрогресивног грађанског рата сећања тражи световне непрофитне актере.

Професор на Филозофском факултету у Београду