Што се више мења, све је више исто, каже једна француска пословица, која би, на нашу невољу, могла сасвим добро да одговори на наше постављено питање – каква нам је пореска реформа потребна. Један од наших најискуснијих и најпозванијих пореских стручњака, проф. др Божидар Раичевић, подсетио је у овој рубрици да се Србија спрема за трећу пореску реформу у последњих две деценије.

С каквим успехом? С обзиром на честе измене – рђавим. Не само зато што се морамо поново латити нимало лаког посла који задире у готово све поре економског и друштвеног живота сваког грађанина и привреде, већ и због тога што порески уређене и стабилне земље то чине у изузетно ретким околностима и ретко када претресајући цео систем. Ми, пошто не правимо порески систем по мери будућности, сваких десетак година падамо на поправном искуственом испиту – имамо порезе који не могу да попуне буџетске потребе и, што је још горе – нису ни правични, а још мање подстицајни.

Србија није једина држава у којој, поготово због актуелне светске кризе, порески приходи не могу да поткрпе све издатке из државне касе. То може да значи, прво, да нам је убирање пореза неефикасно и недовољно свеобухватно и, друго, ништа мање важно, да нам је држава прескупа и да трошимо много више него што стварамо.

Било би рационално да смањимо државне издатке. Да, рецимо, уместо 25 имамо упола мање министарстава. Или ћемо у буџетској оскудици и недостатку бољих решења, јер је очигледно да скупа држава неће ни овог пута посегнути за ускраћивањем сопствених прихода, одлучити да ПДВ, најнепопуларнији порез, повећавамо са 18 на 22 или 23 одсто, кад је реч о вишој, а са осам на 12 одсто кад је реч о нижој стопи. Министарка финансија Диана Драгутиновић, истина, и даље обећава да ПДВ неће дирати, али не каже чиме ће велика буџетска „рупа” да се санира ако изостане повећање ПДВ-а.

Реформа се, дакле, спрема, али мало ко поуздано зна – у ком смеру. Негде ће се дажбине смањивати, али ће на другој страни морати да се повећавају. Да грађани, па и послодавци, не би видели само штап, нуди им се и шаргарепица – смањиће се порези на плате, рецимо на оне до 16.500 динара. Тај потез, истина, требало би да подстакне и предузетнике да пријављују раднике који раде на црно.

Међутим, чак и да све што се чини нема „призвук” новог пореског удара на оронули стандард грађана, остаје питање да ли порески систем може бити подстицај за већа улагања и развој предузетништва у овој земљи. Кинезима боја мачке није важна ако добро лови мишеве, па су свој комунистички, а потом и порески, систем тако подесили да у ту земљу хрле инвеститори из целог света. Неко ће рећи да је у кинеском случају одлучујућа ниска цена радне снаге. Да, али они су је порезима и доприносима, као у нашем случају, могли учинити и скупом. Али нису.

Ако, међутим, Кина из много чега није добра за поређење, шта је са Словачком? Шта је та наша пријатељска држава урадила да јој дођу четири највеће светске фабрике аутомобила и да сада производи 107 возила по становнику. Највише у свету. Има ли то неке везе са порезима и пореском реформом. Вероватно.

Приче, актуелних, али и бивших, министара о томе како ће Србија постати „балкански тигар” попут далекоисточних, постаје у садашњим околностима више него тужна иронија. Последице светске рецесије, с којом су се поједини наши економски званичници готово спрдали, показала је сву рањивост нашег целокупног економског, па самим тим и пореског система.

Њиме ће се позабавити и ММФ, али из сасвим другог разлога, да осигура уредно враћање својих зајмова, а нама је као ваздух потребан систем који неће почивати на најмасовнијем опорезивању сиромашних и који ће омогућити веће инвестиције, запосленост, стандард… а државу натерати, ако ничим другим оно законом, да боље и ефикасније ради за мање пара. А то је много више од пуке правичности.

Од сутра: Како избећи грчки сценарио