Данашње напетости у Србији исказују и опречна сећања. Богати не само што се другачије хране и облаче, станују, летују и зимују, него се другачије и сећају од сиромашних. Мање су и носталгични. А што би и били? Садашњица им је светла, а социјалистичка прошлост мрачна. Чврсто се држе неолиберализма који гарантује сигурност поседа како год да је стечен. А на резултате бројних истраживања, која показују да је Тито најпопуларнија личност из прошлости, одмахују и узвраћају да је то ауторитарни синдром и празна носталгија.

Истини за вољу, носталгија јесте резерват сиротиње. Код ње незадовољство постојећим није активно ни субверзивно него се исказује у пасивном жалу за бољом прошлошћу. Данас „црвене носталгије” има од Балтика до Јадрана. У Румунији скоро половина становништва мисли да је боље живела у социјализму него данас. Код нас таквих сећања има још и више. Она су безопасна, јер нема револуционарног детонатора. Богати су безбедни јер нема левице. Срушили су је демократски националисти, а дотукли антитоталитарни легалисти. И Тито је успешно рециклиран. Маршал се добро продаје као бренд туристичке понуде, а његов бонвивански лик је скоро политички коректан. У комерцијализацији титосталгије огледа се цинични ум транзиције који показује да је капитализам кадар да све рециклира и банализује као робу. Прилагођен укусу тржишта, Тито је присутан у трговинама сувенира, а носталгични дискурс о Титу колеба се између меланхолије, мелодраме и кича.

Сатирична метафора „врати се чобанине” алудира на патерналистичку чежњу ове врсте. Богати кажу да неука маса тражи чобанина. Неће бити. Масовна титосталгија јесте сећање и на ауторитативног, а не само на ауторитарног Тита. Непосустало уздизање Тита у сећању велике већине испитаника у Србији, а и шире, већ двадесет година јесте резултат критичког поређења сигурности социјализма са потоњим ризичним друштвом рата и неолиберализма. Постојано високо вредновање титоизма не може се лагодно тумачити као призивање, па ни као спремност за прихватањем диктатора. Данас је зов ове врсте анахрон. Пре ће бити да је протитоистичко сећање емотивно центрирано око лика патерналистичког и праведног вође, а не око новог тиранина. Како било, треба се ослободити сентименталне титосталгије. Ламент за Титом не помаже подвлашћенима. Није то критички него апологетски дискурс транзиције. То је парфимисано сећање лишено кривице. Титосталгија је у основи паралишућа жудња за неким другим временом и јавна епидемија топле историјске емоције.

Ако се тражи алтернатива капитализму, како се сећати титоизма? Антонио Негри препоручује левици заборав властитог пораза: „Ваше памћење је ваша тамница”. У одређеном смислу левици је потребан лековити заборав титоизма, да овај не би спутавао разраду нове алтернативе капитализму. Треба се чувати од демонизације титоизма, али и бранити се од топле носталгије за њим. Пораз европског социјализма мора подстаћи ново преиспитивање теорије и стратегије левице и одмерено тражење нове алтернативе. Враћање титоизму немогуће је и непотребно. Због снажне промене друштвене структуре левици су потребни и нови симболи. Срп и чекић су анахрони, јер опада број сељака у ЕУ и снижава се удео физичког рада у постфордизму. Али остаје експлоатација, па због тога треба бити скептичан и према симболима које намећу владајући. Како? Не треба заборављати субверзивне црте титоизма: антинационализам, антикапитализам, антиклерикализам. Данашње идеологизације титоизма успешно се заклањају догмом о минулом идеологизованом титоизму. Титоизам јесте био отворено идеологизован режим, али је не мање идеологизован и данашњи патриотски и легалистички костимирани антититоизам. На титоизам треба гледати као на сложени режим ауторитарне модернизације, а не као на деспотизам или на идилично романтично доба. Метафору из наслова подједнако погрешно користе обе једностраности. Што мање зависе од потреба садашњице, то су истине о прошлости поузданије.

*Професор Филозофског факултета у Београду