На иницијативу да Србија заједно са Бугарском гради нуклеарну електрану на територији нашег суседа гледам као на један од предлога који се повремено пласирају с намером да се овдашња јавност суочи са тзв. синдромом куване жабе. То јест жабе која се мало-помало навикава на пораст температуре воде у којој се налази тако да ни сама на крају не примети да је заправо скувана. Мислим да у том „кувању жабе“ учествује моћни нуклеарни лоби, који и овде делује сразмерно огромним новчаним сумама које се увек доводе у везу са изградњом нуклеарних електрана.

Јер, изградња нуклеарке у Финској, а она је још веома далеко од експлоатације, до сада је коштала седам милијарди евра и процењује се да ће за њен завршетак бити потребне још најмање три милијарде. У земљама новим чланицама ЕУ у којима се граде нуклеарке експеримент тог типа подразумева и велики бенефит за поједине представнике националних политичких елита јер се одавно зна да је нуклеарни лоби, у складу са огромним профитима, веома дарежљив. А и ми смо познати као земља чија се елита саплиће о овакве транзиционе користи, па не треба сумњати да нуклеарни лоби и овде има своје експоненте.

Из тог финансијског угла гледано, изградња нуклеарне електране за Србију био би још један веома крупан дужнички улог. То јест важан корак ка тзв. дужничком ропству. Србија је и иначе веома задужена и могуће је само претпоставити колико би нас још оптеретила нуклеарка, а не сумњам да би и она коштала барем као и поменути фински „Скадар на Бојани“.

Откуд онда предлог о учешћу Србије у изградњи нуклеарке у Бугарској? Претпостављамда се иза тога крије идеја о заобилажењу мораторијума на изградњу нуклеарних електрана у Србији. Бугарској елити ова инвестиција би пак омогућила да се укључи у поделу будућег новца јер вишегодишње радове на нуклеарки прате вишедеценијски зајмови који се отплаћују вишеструко, па и кроз одржавање постројења, које је, кад су нуклеарке у питању, веома скупо. Поред тога, постоји још једна важна чињеница коју нуклеарни лоби избегава да саопшти, а то је да стављање нуклеарке ван употребе кошта колико и сама њена изградња.

На примеру Финске уочен је још један феномен у оквиру националних финансија: кад почне улагање у тако велики пројекат попут нуклеарне електране онда сви остали пројекти, чак и есенцијално важни за државу, доспевају у други план. Да не говорим о томе да се тада практично зауставља финансирање свих пројеката из области обновљивих енергија. Другим речима, ако се држава определи за капиталну инвестицију у основи које је нуклеарна енергија, сви остали могу да пакују кофере.

С друге стране, видимо да су развијене западне земље ипак застале са изградњом нуклеарки. Разлоге томе можемо тражити у искуствима Француске, о чему је пре неколико месеци писао „Монд“. Француска има шездесетак нуклеарки, али око двадесет је ван употребе, јер толико их је, у просеку, стално у некој „хладној фази“, па или уопште не производе енергију или производе с минимумом капацитета. То је био шокантан податак за француску јавност, јер практично трећина нуклеарних електрана не ради. „Монд“ је писао и о проблемима у вези с безбедним радом нуклеарки „треће генерације“.

„Француска линија“ произвођача нуклеарки има, међутим, овде у Србији своје лобисте. А треба знати да је Француска доживела као шамар чињеницу да су Уједињени Арапски Емирати уговорили изградњу четири нуклеарке код јужнокорејског „Самсунга“, док су Французи испали из игре због поменутих недостатака.

Кад је о потребама за енергијом у Србији реч треба имати у виду најпре то да се она овде непотребно разбацује. По потрошњи енергије по јединици производа међу најгорима смо у Европи, па се намеће питање колико би нове централе нама уопште биле потребне кад бисмо били штедљивији. Други такође веома битан моменат јесте тај да велика количина других извора енергије, а то су обновљиви извори, геотермални извори, соларни системи итд. остаје ван интересовања наше државе иако је реч о јефтинијим и неупоредиво безбеднијим изворима. Али они очигледно нису у фокусу интересовања енергетских мешетара.

*НВО Зелена мрежа Војводине