Забрана продаје пољопривредног земљишта странцима у Литванији и Словачкој, које су одавно постале чланице ЕУ, а ускоро ће моћи у потпуности да користе европски аграрни буџет, продужена је недавно до 2014. године. Хрватска ће земљу странцима понудити тек када истекне 15 година од њихове кандидатуре за ЕУ.Србија је, међутим, тако испреговарала да ће оранице бити доступне странцима већ после четири године од потпуне примене Прелазног трговинског споразума. Значи да ће њиве и сељаци у Србији бити на ветрометини већ од 2014. године. Наиме, од тог тренутка, неће бити начина да зауставимо странце да за мале паре купују земљиште у Србији. А, тај рок почиње оног тренутка када овај споразум ратификују парламенти свих земаља ЕУ. То до сада није учинило 16 чланица, али хоће веома брзо. Дакле, држављани ЕУ, четири године након примене Прелазног споразума, моћи ће да стичу право над непокретностима у Србији, пише у члану 63 тачка два овог споразума. У непокретности спада и пољопривредно земљиште. Да би то било могуће, Србија треба и да усклади своје законе.

Овакво прихватање свега што нам се нудило у преговорима по систему ,,узми или остави” довело је Србију и њену пољопривреду у неповољан положај, па ће се она неспремна и неконкурентна наћи на ветрометини моћних и јаких из ЕУ. Дакле, потребно је да издејствујемо пролонгирање забране продаје пољопривредног земљишта странцима. То је задатак владе и преговарача, који се сваких шест месеци састају са представницима ЕУ. Странци ће, чим истекне рок, за мале паре моћи да купују наше пољопривредно земљиште. Земља у Србији је квалитетна, међу најбољима у Европи. Ми имамо 0,5 хектара пољопривредног земљишта по становнику, што је највише у Европи. Та земља није ни загађена и лако може да се преведе и у земљиште за производњу органске хране. У том случају наши пољопривредници ће радити као паори – биће надничари за странце. Профит ће одлазити у иностранство, а сељаци у Србији ће радити за обичну српску плату која је лане у просеку износила 324 евра и била најнижа на просторима бивше Југославије,па и нижа него у Албанији.

Данас хектар најквалитетније пољопривредне земље у Србији може да се купи за 5.000 евра. Цена исте површине, само мало лошијег квалитета, земље друге и треће класе може да се купи између 1.000 и 2.000 евра по хектару. Хектар такве или лошије земље у Европи кошта најмање од 50.000 до 100.000 евра. Процене су да ће Србија већ у 2013. имати потпуну либерализацију царина, а креатори економске политике и владајуће партијске структуре у земљи истичу да ћемо и у ЕУ ући 2018. године. Истовремено америчке обавештајне службе ЦИА и НИЦА процењују да ће Србија и Црна Гора као одвојене државе у ЕУ ући 2020. године. Србија данас има малу продуктивност и велику неконкурентност и то ће бити велики проблем за српски аграр. Прибалтичке републике су успеле да одложе тренутак продаје земље до пуног уплива у пољопривреду будуће ЕУ. То питање одложиле су и Бугарска и Румунија које су такође чланице ЕУ. Мађарска је још у преговорима одлучила да ће странци моћи да купују земљу у њој тек када прође више од 10 година након њеног чланства. Данска, рецимо, омогућава продају пољопривредног земљишта странцима, али само ономе ко живи најмање две године у тој држави.

Пре него што се ово догоди најквалитетније њиве држе моћни тајкуни, али и контролишу све остале поседе иако је већина код великог броја малих власника. Оне им служе као допунско занимање како би преживели у овим „вуненим временима”. Зато се и поставља питање да ли српски сељаци већ сад играју по правилима великих и моћних у Србији?

*Аутор је сарадник у Привредној комори Србије и Научног друштва економиста Србије

Сутра: Мирис спекулације на њивама