Заједница отписаних

Вјеројатно први пута у заједничкој повијести хрватско-српски (точније: србијанско-хрватски) односи немају никакво битно значење, ни за народе о којима је ријеч (и за њихове државе), нити за свјетске односе. То је много важније од саме квалитете речених односа, јер обје су заједнице у битноме данас оријентиране спрам „Европе”, САД; сусједи су релевантни тек у том контексту.

Наравно, говори политичара и жаморење „медија” одају посве друкчији дојам. Дијелом зато што се – како је тврдио некада заједнички популарни Карл Маркс – свијест о збиљи мијења много полаганије од саме збиље, већим дијелом зато што ни политичари нити медији – такорекућ професионално – не сматрају истину својом примарном обавезом.

Они се, наиме, исцрпно баве поратном симболиком, у основи и даље прежвакавајући тко је кому (када и зашто) што учинио, али – у складу с „духом глобализиранога времена” – свака од тих ламентација завршава тужакањем сусједа „међународној заједници” и вајкањем због њезине пристраности. Више се, дакле, ни традицијом богати симболички сукоби (који су донедавно размјерно успјешно замјењивали оружане сукобе) не могу извести без утицања извањскоме „великоме брату” (при чему каткада Хаг, а каткада Брисел, каткада Вашингтон, а каткада Њујорк попримају улогу Новога Београда, а Карла или Барак надомјештају Тита).

Ријечју, правих хрватско-србијанских односа (и обрнуто, дакако) више и нема – они су тек једна од изведеница међународних стратегија (не нужно србо-хрватских у првоме реду). Поратне су напетости углавном опуштене много брже но што се је то очекивало (не рачунајући успаљенике/це на интернетским форумима, те дио полуписмених политичара), остала је сусједска сурадња. Започели су ју – достојни давнашње улоге локалне авангарде – криминалци обију страна, наставили (логично) полицајци, слиједили су привредници (они који не потпадају под прву категорију), туристи итд. Политичари углавном нису сметали – они који су то покушали морали су прихватити властиту неважност у даним околностима.

Наравно, оба су национализма и даље здраво и добро – хрватски се и даље нада да ће Хрватска барем неколико година малтретирати грађане Србије на Бајакову и то (одиста идеално) на основи шенгенских директива; србијански пак с радошћу очекује даљње неуспјехе хрватскога интегрирања у ЕУ. Но, реалполитичари (а ти су, по логици ствари, изборни побједници) знају да је стварност друкчија. И једнима и другима сусједи су чешће на дневноме реду расправе с гостима који долазе „изван регије”, но у озбиљним унутрашњим или билатералним разговорима. Ријечју, реалисти – за разлику од јавности која је и даље, барем дијелом, под опсесијом интимних непријатеља – знају да су Срби и Хрвати једни другима напросто задани. Да су им међусобни односи дио домаће задаће из не баш најважнијег предмета (но који се, ипак, рачуна за просјек оцјена). Као традиционални полудобри ученици и једни и други ће, у првим разредима, покушати с понашањем ватерполиста (који, након сучеве опомене, увијек дижу невино руке у зрак, а под водом се све пјени од интензивнога рада ногу). Но, већ су на реду и виши разреди, сурадња је све више „транспарентна”, рутинизирана.

Није, стога, више ријеч о политичарима – или штовише о интелектуалцима – спаситељима. Неће помоћи (али битно ни одмоћи) ни полусенилни академици, нити националскојевски настројени министри. Реални посао обављају у међувремену марни трговачки путници, дијелом они с дипломатским путовницама, још више пак они који дословце трже своје производе.

Насупрот омиљеној игри која почива на трансгенерацијском колпортирању трауме („нећемо заборавити што сте нам учинили 18, па 19.”, итд.) помало се спознаје како је ријеч понајприје о односу појединаца, Срба (па и покоје Српкиње), с Хрватицама и Хрватима, а не о апстрактним националним ентитетима који су вјековима у „посебним односима”. Национални (па и националистички) контекст тиме, додуше, није елиминиран, али ће и сам морати бити редефиниран. Католици и православни као специфична етничка парадигма више нису ни свјетско, па ни балканско темељно питање; остат ће понеким „експертима”, мудријашима у крчмама и (полу)успјешним политичарима. Нове ће генерације – нажалост – наслиједити старе предрасуде (не знајући им најчешће право подријетло), каткада ће их обликовати у свађалачким пјесмама, рјеђе и у тучњавама, но све ће то бити на маргинама будућих живота. Они/е који то схвате моћи ће тек доиста нешто учинити за обје нације.

Професор Филозофског факултета у Загребу, 
председник Хрватског хелсиншког одбора