Онима који су радили или који раде као наставници у основним и средњим школама познато је да се негативне друштвене појаве у великој мери одражавају на понашање деце. Чини се како насиље у школским клупама представља само финални производ нагомилане и друштвено условљене агресивности.

Као друштво превалили смо пут од социјализма преко тзв. блокиране трансформације па све до садашњег делимично одблокираног хитања ка Европи. У вредносном смислу, међутим, још увек шлајфујемо између неуравнотежених и узајамно искључивих захтева проевропских и просрпских фундаментализама подвучених поприлично лошим материјалним стањем нације. У таквим условима посебно су погођени адолесценти јер се суочавају са дезоријентисаношћу коју подједнако изазивају пубертет и недефинисана вредносна ситуација. Насиље се у том контексту појављује као колатерална штета.

Чини се како у овом тренутку додатну тешкоћу представља процес ,,урушавања” традиционалних агенаса социјализације попут породице и школе. У Србији се данас просечна породица суочава са огромним (пре свега економским) тешкоћама које утичу на њено складно функционисање. У материјалистичком друштву новчани проблеми представљају најчешћи узрок сукоба међу супружницима што веома лоше утиче на развој детета. Дете заправо у родитељима све мање препознаје извор ауторитета. Зато не треба да чуди што су нека скорашња социолошка истраживања у Србији уочила велику подударност између материјалне депривираности породице и пораста малолетничке делинквенције.

С друге стране, ако су родитељи све мањеауторитет својојдецикако ли ће га тек школски наставници одржати? Школа је институција која има задатак да интегрише нове генерације у друштво. Али како извести интеграцију када деца то исто друштво препознају као непотистичко, корупционашко и неправедно.Зар уосталом није симптоматично то што средњошколци већ у првом разреду уочавају јаз између богатих и сиромашних, између политичара и радника, родитељских зарада и потрошачке корпе? Школа се тренутно налази у раскораку између своје традиционалне улоге и немоћи да ту улогу до краја одигра. Зато Министарство просвете у циљу сузбијања насиља мора да врати школама изгубљени углед агенаса социјализације. То се наравно не може остварити лепим речима и неефикасном васпитно-образовном политиком као што је био случај до сада.

У првом реду потребно је подмлађивање наставничког кадра. Држава омогућава просветним радницима који су стекли услов за пензију да својевољно одлуче кад ће окачити дневник о клин. То наравно може потрајати дуги низ година. За то време квалитет наставе опада јер наставницима пред пензијом недостају преко потребни елан, ентузијазам и стрпљење који су их вероватно красили на почетку каријере. За то време млади стручњаци попуњавају формуларе на бироу рада уместо да у школама раде на подизању квалитета наставе. Потпуно је,такође,погрешан став Министарствапросвете према социологији и грађанском васпитању као предметима од изузетног значаја за социјализацију ученика и искорењивање насиља из школа. На пример, уместо да прошири фонд часова социологије, Министарство просвете има у плану да овај предмет потпуно избаци из средњих стручних школа. С друге стране министарство (не)свесно допушта урушавање грађанског васпитања будући да оно одавно служи наставницима различитих профила искључиво за допуњавање сопствених фондова часова, чиме се смисао овог предмета у потпуности губи. Школа, дакле, тешко да може да поврати улогу агенсасоцијализације без подмлађивања наставничког кадра и без озбиљног рада на школским предметима који су неопходни за правилно васпитање деце. Зато, засучимо рукаве.

Социолог