Ukupan spoljni dug Srbije i pored delimičnog otpisa na kraju 2009. godine dostigao je iznos od preko 30 milijardi dolara. Prema ovim podacima, svaki stanovnik Srbije zadužen je sa oko 3.000 evra.

U oktobru 2000. spoljni dug Srbije je iznosio 10,7 milijardi dolara, što znači da se, do sada, uvećao za više od tri puta. Ovaj dug je blizu kritične tačke od 80 odsto BDP-a, koji po metodologiji Svetske banke deli srednje od visokozaduženih zemalja. Zemlja je visoko zadužena i po tome što su dospeli godišnji anuiteti za otplatu duga iznad pet odsto BDP-a (u prošloj godini bili su iznad deset odsto).

Jedna od najpoznatijih bonitetnih svetskih kuća Dun & Bradstreet u svojim izveštajima iz aprila i maja 2010. svrstava Srbiju u grupu zemalja sa umerenim rizikom poslovanja (rejting „DB4d”). Ne očekuje se da će ona sa „relativno umerenim nivoom javnog duga, koji iznosi 32 odsto BDP-a, imati bilo kakvih problema u servisiranju obaveza javnog sektora, što će povećati poverenje investitora i potencijalnu stopu privrednog rasta”.

Nesporno je da se mora ići na smanjenje visoke javne potrošnje, gde je i aranžmanom sa MMF-om utvrđena visina budžetskog deficita za ovu godinu od četiri odsto BDP-a, kojim je obuhvaćeno zamrzavanje plata (u javnom sektoru) i penzija. U narednih pet godina budžetski deficit bi trebalo smanjiti na oko jedan odsto BDP-a, što će uz nužno sprovođenje rigorozne fiskalne discipline biti veoma teško. Mora se prekinuti s praksom da Srbija troši više nego što proizvodi, a da se budžetski deficit nadoknađuje zaduživanjem, jer veća potrošnja podstiče inflaciju.

Nemoguće je imati jak dinar u slaboj privredi sa malim izvozom (od oko hiljadu dolara po glavi stanovnika), koji učestvuje sa svega oko 18 odsto u BDP-a (u 2009), pa treba očekivati njegovo dalje postepeno slabljenje. Za dugoročni održivi privredni razvoj, izvoz bi trebalo da iznosi oko 50 odsto BDP-a.

Promena strukture privrede podrazumeva smanjenje uvoza i potrošnje, a povećanje izvoza i štednje. Javnu potrošnju trebalo bi postepeno smanjivati sa sadašnjih 44 na oko 40 odsto BDP-a i reformisati državnu administraciju, obrazovanje, zdravstvo i penzijski sistem.

Poznata međunarodna rejting agencija Standard & Poors poboljšala je na kraju 2009. kreditni rejting Srbije sa „BB minus” na „BB stabilni”. Ocena je data na osnovu procene da su oslabljeni spoljni pritisci sa kojima se zemlja suočava, a da će se u skladu sa programom MMF-a „budžetska konsolidacija ostvariti u srednjoročnom periodu”. Bolji kreditni rejting trebalo bi da povoljnije utiče na uslove kreditnog zaduženja Srbije i na poboljšanje opšte investicione klime.

Ocena je MMF-a (izveštaji iz februara, marta i aprila 2010) da su, uprkos nekim pozitivnim trendovima, „ekonomski izazovi za Srbiju i dalje veliki”. Ključni izazov su, kako se navodi, „strukturne reforme orijentisane na privredni rast”. One treba da se ostvare posebno u oblasti javnih preduzeća i daljoj privatizaciji. MMF procenjuje da bi uz snažna fiskalna prilagođavanja i strukturne reforme, Srbija mogla da održi model „rasta ekonomije” sa izvozničkim sektorom kao pokretačem i stopama rasta od pet odsto u 2012. i 5,5 odsto u 2013. godini. Opšti zaključak MMF-a i Svetske banke je da je Srbija reagovala odgovarajućim merama protiv globalne ekonomske krize i počela da rešava probleme, gde se „vidi oporavak, ali će privredni rast biti spor”.

Srbija se više ne može vratiti na pretkrizni model rasta zasnovan na visokoj potrošnji, niskoj domaćoj štednji i malom izvozu. Potrebni su, znači, ozbiljne strukturne promene u privredi, trajne reforme u potrošnji javnog sektora (uz zadržavanje socijalnih davanja), smanjenje spoljnotrgovinskog i fiskalnog deficita, znatno povećanje priliva stranog kapitala, zaposlenosti, domaće konkurentnosti i izvoza, kao i „deevroizacija” privrede.

Ovakav pristup daje perspektivu privrednom razvoju Srbije, lakšem prevazilaženju duboke globalne ekonomske krize i izbegavanju eventualnog ulaženja u grčki scenario – zemlje koja je godinama živela iznad realnih mogućnosti.

Ekonomista