Логор за пострадале у Порт о Пренсу (Фото АФП)

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 18. јануара – Бивши председник Џорџ Буш се, годину дана од исељења, у недељу вратио у Белу кућу. Пошто је осам година у њој био домаћин, овога пута се појавио као позвани гост и тако први пут од силаска с власти био под медијским рефлекторима.

Друштво му је правио његов претходник Бил Клинтон, а обојица су прилику да поново прошетају ходницима здања из којег су управљали судбином не само Америке, него и света, добили на позив садашњег станара Беле куће Барака Обаме. Повод за сусрет три личности са председничким титулама био је Хаити. Обама је своја два председника замолио да свој углед и искуство заложе за што ефикаснију координацију помоћи суседној земљи у којој је разорни земљотрес изазвао једну од највећих хуманитарних криза у историји. Обојица су без оклевања то прихватили, с тим што је Бил Клинтон, као специјални изасланик УН за Хаити, већ „ушао у посао”.

Ангажовање на овако високом нивоу показало је велику америчку спремност да помогне Хаитију у заиста најтежим данима у двовековној историји прве црначке републике света. Страдалницима помажу и све друге земље, али је сасвим очигледно да само око хиљаду километара удаљен сусед у овом тренутку може да учини највише.

Али ангажман Америке који је почео практично већ у првим сатима после земљотреса не подразумева само доставу хране, воде, лекова и новца. Америчка морнарица је преузела контролу ваздушног саобраћаја, 5.000 маринаца се управо искрцава на хаићанско копно да би обезбеђивали ред у околностима учесталих пљачки и растућег хаоса у разореној престоници, а најављено је приспеће још око 7.000 војника.

То целој операцији даје изузетно деликатну политичку димензију, што је потврдила реакција венецуеланског председника Уга Чавеза, који је Американце већ оптужио да користе прилику да „Хаити окупирају заувек”.

У америчком ангажману се засад не виде непосредни политички мотиви, јер је изнуђен: хаићанска влада, неделотворна и пре земљотреса, једва да постоји, шеф државе Рене Превал се обраћа иностраној али не и домаћој јавности, а САД су једине које могу да брзо допринесу успостављању и одржавању каквог-таквог реда. Али засад нема одговора на питање колико дуго би америчко практично „преузимање Хаитија” могло да траје и какве све димензије да поприми.

У прошлости, САД јесу биле фактор хаићанске политике, што уверљиво могу да потврде и Клинтон и Буш. Први је 1994. тамо послао 20.000 маринаца да после војне побуне врате на власт председника Жан-Бертрана Аристида, док се други 2003. није баш потресао када је, после новог војног револта, Аристид морао да азил потражи у Јужноафричкој Републици.

Аристид се ових дана понудио да се врати и поново стави на чело земље, али та понуда није наишла на одјек. Тај повратак би свакако искомпликовао ситуацију и Бараку Обами, кога већ дискретно оптужују да на препун спољнополитички тањир (Ирак, Авганистан, Пакистан, а однедавно и Јемен) додаје и Хаити.

Чини се, међутим, да нема избора: обнова стабилности у најсиромашнијој земљи региона има стратешког смисла. Нечињење би донело веће штете од ризика које подразумева деловање.

Током четворосатне посете Хаитију у суботу, државна секретарка Хилари Клинтон је, у присуству председника Превала, изјавила да ће Америка „овде бити данас, сутра и убудуће”. „Специфичности” америчке хуманитарне помоћи (па дакле и њен војни аспект) легализоване су иначе заједничким саопштењем у којем се каже да је помоћ затражила влада Хаитија, а САД прихватиле да је пруже.

Милан Мишић