Belgijski kralj Albert Drugi opunomoćio je juče nove pregovarače da postignu međustranački dogovor o formiranju vlade – nepuna dvadeset i četiri sata posle demisije lidera valonskih socijalista Elija di Rupa. Misija, kako se u Briselu kaže, poverena je predsednicima dva doma parlamenta: predsedniku poslaničkog saziva, valonskom socijalisti Andre Flaou, i flamanskom nacionalisti na čelu senata Daniju Pjetersu.

Sudeći prema (ne)raspoloženju političkih faktora flamanskog i valonskog entiteta, dogovor o formiranju vlade je površinski problem. Opstanak nove vlade, kao i politička stabilnost na duži period, uslovljeni su postizanjem sporazuma o izmeni političkog uređenja. To je potvrđeno i iz dvorske kancelarije. U obrazloženju imenovanja novih pregovarača, istaknuta je neophodnost iznalaženja modaliteta koji bi omogućili reformu državnih institucija. Naglašeno je: „privredni napredak i socijalno blagostanje građana, pri tom, moraju biti očuvani.“

Saoštenje dvorske kancelarije nadovezuje se i na apel kralja Alberta Drugog, u govoru povodom nacionalnog praznika, 21. juna ove godine: „Moramo pronaći nove oblike suživota.“

Dani Pjeters (foto AFP)

Kako će izgledati reforme, čija se neophodnost ističe, za sada je predmet spekulacija. Belgija, u sadašnjem obliku, definisana je prvim članom ustava kao federalna država, sastavljena iz tri regije – Valonije, Flandrije i Brisela – sa najširim vidom autonomije. U zajedničkoj nadležnosti su vojska, monetarna i spoljna politika – sve ostalo preneseno je u nadležnost regija. Najvažnije pitanje, jabuka razdora, međutim, ostalo je otvoreno – dogovor o finansiranju zajedničkih institucija i solidarna raspodela opterećenja. U privredno perspektivnijem i imućnijem flamanskom delu kao uslov budućeg suživota ističe se neophodnost značajnog smanjenja doprinosa u zajedničku kasu.

Dugoročno, čak ni dogovor o budućoj raspodeli finansijskih opterećenja ne garantuje opstanak zajedničke države. Na osnovu dubokih podela na svim nivoima države i društva, analitičari zaključuju da Belgiji predstoji korak ka potpunom razgraničenju, uz saglasnost dvora.

Simptomatičan za takvu situaciju je izborni uspeh trenutno stranke flamanskih nacionalista N-VA. Dobili su izbore zahvaljujući obećanju da će voditi politiku ka mirnom razlazu dva entiteta, ukidanju monarhije i formiranju dve nove države.

Andre Flaou (foto AFP)

Stavljanje tačke na dosadašnje belgijsko zajedništvo – apostrofirano kao „iznuđeni brak“ koji ništa dobro nije doneo u minula, bezmalo, dva veka – ne predstavlja novinu za poznavaoce istorije. Prvi belgijski monarh Leopold Prvi izjavio je po dolasku na tron 1831. godine: „...Moja kraljevina nije nacija i nikada to neće biti.“

S tim u vezi već se postavlja cinično pitanje – hoće li saksonsko-koburška kraljevina (po belgijskoj kraljevskoj dinastiji) doživeti sudbinu habsburške monarhije od koje se posle vekovnog vazalstva oslobodila, odlukom Bečkog kongresa? Odnosno, hoće li Belgija doživeti i sudbine dve države proizišle iz habsburške monarhije - delimično kraljevine (Jugoslavije) i u punom smislu Čehoslovačke?

Ako se uzme u obzir da su Valoni kroz istoriju vekovima ponižavali Flamance – smatrali su se (samozvanom) elitom, dominirali političkim i javnim životom, nametali francuski kao službeni i jezik kulture – jasno je da postoje stare predrasude koje je teško otkloniti. Ma o kakvom programu nacionalnog pomirenja bilo reči.

Miloš Kazimirović