Када је у Манами, главном граду Бахреина, кружном току са зеленилом у средини дато име Трг Бисера, идеја је била да подсети на времена у којима је ова мала држава-архипелаг само упућенима била позната по бисерима које су рониоци на дах извлачили из блиставих вода Персијског залива.

Деценијама касније, трг са 90 метара високим спомеником бисеру уздигнутом на лучним стубовима постао је поприште борбе за демократију и људска права, против репресије и дискриминације шиита који у краљевини, чија је 200 година дуга владајућа лоза сунитска, чине око 70 одсто од 525.000 становника.

Краљ Хамад бин Иса ал Халифа је, предосећајући олују, покушао да растера тамне облаке наређујући да се свакој бахреинској породици исплати по 1.000 динара, око 2.700 долара. Касно.

Бахреинци су показали да су брзо овладали техникама које су пре њих користили Тунишани и Египћани. Демонстрације су биле релативно скромне и мирољубиве, али тада је на сцену ступио владар образован на британским и америчким војним академијама.

Предани савезник Запада, посебно Американаца којима је Бахреин седиште Пете флоте, и Британаца, од којих воли да купује оружје, краљ је на младе који су на тргу подигли беле шаторе у три ујутру послао тенкове и борна кола.

Бисер је већ првог дана протеста, 14. фебруара, био обливена крвљу. Најмање четворо је погинуло, укључујући и седмогодишњу девојчицу.

Демонстранти су сањали да њихов трг постане локална верзија каирског Тахрира. Краљ се потрудио да га претвори у пекиншки Тјенанмен из 1989.

Одлучан да и физички уништи места окупљања, монарх само четири дана касније шаље булдожере који руше елегантни споменик. Заводи ванредно стање, а у параноичном страху од револуције налаже да се из оптицаја повуку кованице од пола динара, које приказују дотадашњу икону Краљевине два мора.

Потврђујући закључак о различитим, па и конфликтним садржајима „арапског пролећа”, Бахреин данас обележава годишњицу избијања побуне младих незадовољника, махом шиита, који се жале на политичку и економску маргинализацију у земљи којом управља мањинска сунитска елита.

Бахреин је, као и други режими Персијског залива, одмах показао колико се плаши тргова. Политичка агорафобија проширила се међу аутократским владарима убеђеним да ће свако ко толерише протесте завршити као Бен Али или Мубарак.

Успаничио се и Запад. Судбина Бахреина је у обрнутој размери са величином краљевине: уколико се нереди пренесу до шиитске мањине у Саудијској Арабији, могли би да угрозе регион највећих извозника нафте на свету. Отворио би се продор Ирану.

Побуна је брзо и брутално угушена доласком саудијских трупа, интервенцијом коју су конзервативни режими Залива поздравили у страху да не доживе судбину лидера Туниса или Египта.

Обрачун са демонстрантима није наишао на озбиљније критике Запада. Локална варијанта „арапског пролећа” намах је постала пример дволичности и двоструких стандарда.

Зашто је тако, објашњава обострани страх од шиитског Ирана који је, упркос демантијима, оптужен да малу заливску краљевину жели да дестабилизује како би ширио свој утицај.

Апстрактна и ничим недоказана претња иранских ајатолаха тако је послужила за оправдање бруталности режима краља Хамида, саудијске војне интервенције и срамног ћутања Запада који је због исте врсте обрачуна са сопственим народом тада већ почињао да прикупља снаге за обарање режима у Либији.

Свестан подршке Запада и заливских суседа, краљ страхује да би захтев опозиције за изабраним парламентом створио демократски притисак на ауторитарни систем и отворио врата иранском утицају. Режим је протеклу годину искористио да мења демографску структуру. Власт демантује довођење сунита, попут Пакистанаца, али опозиција тврди супротно.

Побуна јесте угушена, за годину дана пало је 60 жртава, али незадовољство није побеђено јер шиитска већина Бахреина не верује козметичким реформама које је краљ најавио. За то време је 14 опозиционих лидера оптужених да су организовали мирне протесте у затвору, неки служе казне доживотног затвора.

Активисти који траже промене – политичке и социјалне а не само верску једнакост, како жели да прикаже власт – сањају да се врате на Трг Перле. Коалиција младих 14. фебруар најавила је да ће данас бити на месту које је, због повремених протеста који трају последњих 12 месеци, окружено јаким снагама реда.

Бахреин, који је спољном свету био познат као један од главних трговачких и финансијских центара региона, први је поразио „арапско пролеће”. На радост његових арапских суседа и далеких савезника на Западу.