Оде нашег сталног дописника

Вашингтон – Недавно објављено комплетно повлачење америчке војске из Ирака неће угрозити америчке интересе у региону нити пореметити стратешки однос снага на Блиском истоку, из једноставног разлога што Пентагон намерава да Ирак заменити Кувајтом, као главном базом у том делу света.

Обелодањивање овог плана до којег је, уз несумњиву сарадњу неименованих „званичника и дипломата”, дошао „Њујорк тајмс” очигледно је и одговор Обаминим критичарима који су пропаст преговора са властима у Багдаду око услова за продужени боравак чак и до 20.000 америчких војника оценили као неуспех владе и ризично угрожавање америчких стратешких интереса. При томе се најчешће указује да ће то за ширење свог присуства и утицаја искористити Иран.

Преговори са ирачким премијером Маликијем пропали су око питања имунитета за америчке трупе, што није проблем у Кувајту. Поштеда за униформисане Американце од локалних закона иначе је стандардна клаузула у уговорима са свим земљама у којима САД имају своје базе.

Кувајт је вољни партнер Пентагона још од првог Заливског рата, 1991, од када је тамо стално стационирана нека америчка јединица, од батаљона (до 1.200 људи) па до нивоа борбене бригаде (до 5.000 војника). Током минулих девет година ирачког рата тај број је прошириван и до 23.000, као логистичка подршка и стратешка резерва борбеним операцијама у суседству.

У овом случају не помиње се број војника који би тамо био стациониран на основу новог билатералног уговора, јер се о томе још преговара.

План предвиђа и веће присуство америчких ратних бродова у међународним водама региона, као и проширење војних аранжмана са шест блискоисточних партнера: Саудијском Арабијом, Кувајтом, Бахреином, Катаром, Уједињеним Арапским Емиратима и и Оманом.

Са сваком од ових земаља већ постоје блиски војни односи, али овога пута се помиње нова „безбедносна архитектура”, што подразумева неку врсту мултилатералног система, па можда и неку врсту „блискоисточног НАТО-а”.

Поменута шесторка је већ окупљена у Заливском савету за сарадњу (Gulf Cooperation Council), у којем доминира Саудијска Арабија, а чије су две чланице (Катар и Емирати) учествовале у борбеним операцијама НАТО-а у либијском ваздушном простору. Бахреин и Емирати су уз то и у „коалицији вољних” у Авганистану.

У овом моменту, не рачунајући Ирак, САД на Блиском истоку имају око 40.000 војника, који су тамо пре свега у функцији досадашњих операција у Ираку. Отуда планови да се институционализује останак бар дела тих трупа у различитим земљама, овога пута у функцији одвраћање Ирана од евентуалних покушаја да постојећи однос снага промени у своју корист.