Uoči prevremenih izbora u Austriji, raspisanih za 28. septembar, malo ko je spreman da posumnja u uspeh kandidata građanske levice Vernera Fajmana. Uprkos ispitivanjima javnog mnjenja, koja ukazuju na značajnu prednost Narodnjačke stranke, po bečkoj čaršiji kruži krilatica: „Biće kako kažu ujka Hans i njegovi čitaoci.”

Šef socijaldemokrata Fajman oslovljava tim nadimkom medijskog mogula Hansa Dihanda, sklonog (zlo)upotrebi svog moćnog, bulevarskog dnevnika „Kronen cajtung” u političke svrhe. Kruže priče kako je „dobri ujka” Dihand godinama pripremao Fajmana za preuzimanje dužnosti na čelu vlade. Ne bi li nametnuo svoj pečat alpskoj politici.

Da priče nisu bez osnova, ukazuju procene političkih stratega o predstojećem „crvenom izbornom čudu”. Čak su i kladioničari reagovali. Nude za pobedu Fajmana „mršave” kvote. Dok se za trijumf narodnjačkog kandidata Vilhelma Molterera obećava daleko više.

Uz pomoć izveštavanja koje utiče na, bezmalo, polovinu stanovništva Austrije izgledi nejednakog para na zajednički uspeh – izdavača Dihanda, titulisanog kao poslednjeg austrijskog cara u medijskom okruženju, i političara na čelu socijaldemokarata Fajmana – nisu mali.

Čitanost „Kronen cajtunga” dostiže granicu od 43,6 odsto. U brojkama izraženo, dnevnik se prodaje u preko milion primeraka. Sadržaj udarnih vesti dopire do 3,031 miliona Austrijanaca.

Podrška Dihanda socijaldemokratima, naravno, ima svoju cenu. U Beču je dovode u vezu sa ostvarenjem „ujkine kapitalne političke ambicije”. Navodno, Hans Dihand je u svojoj 87. godini odlučio da posveti poslednju veliku kampanju novoj definiciji odnosa Beča prema Briselu. Da stane na put ostvarenju Lisabonskog dogovora i obezbedi veću autonomiju u odnosima sa Briselom.

Događaji koji su prethodili padu vlade i raspisivanju prevremenih izbora idu u prilog pretpostavkama. Kada je bilo izvesno da referendum u Irskoj neće uspeti, Dihand je pokušao da ubedi lidera narodnjaka Vilhelma Molterera u neophodnost preispitivanja Lisabonskog dogovora. Molterer nije prihvatio poziv. Ostatak priče je poznat. Došlo je do podele dužnosti na vrhu Socijaldemokratske partije. Dihandov ljubimac Fajman preuzeo je rukovodstvo u stranci, da bi nedelju dana potom smenio Alfreda Guzenbauera kao kancelara.

Pod novim šefom levice zaživela je ideja da se sve buduće odluke iz Brisela ne usvajaju u parlamentu, već da se podvrgavaju referendumima. Potom je pala vlada.

Naizgled protivan, ne i kontraproduktivan stav, stigao je iz suprotstavljenog lagera. Doajen narodnjačke politike Erhard Busek zapanjio je stranačke kolege zahtevom za referendumom o članstvu u EU: „Prihvatamo li ovakvu uniju ili želimo drugačiji odnos?”

Busek, po ličnoj definiciji, podržava procese daljih integracija unutar EU. Zazire li, dakle, od moći „Kronen cajtunga”?

Busek je ukazao na svoju postojanost, kada je o „nepristojnim ponudama” Hansa Dihanda reč. „Kao vicekancelar vlade odbio sam Hansa Dihanda – tražio je da zauzmem oštriji stav prema strancima, zauzvrat mi je obećao medijsku podršku na sledećim izborima...”

Špalir uticajnih političara alpske republike, koji su prisno sarađivali sa Dihandom je dug. Vicekancelar i ministar finansija Hanes Androš trebalo je da bude promovisan u novog šefa levice, pre nego što ga je tadašnji kancelar Krajski, i zbog toga, smenio. Zaslugom „Kronen cajtunga“ Kurt Valdhajm je izabran za predsednika republike. Uz Dihandovu medijsku pomoć ultradesničar Jerg Hajder ostvario je istorijski uspeh 2000. godine. Postao je druga partija po broju osvojenih glasova – ukupno 27 odsto. Potom je srušen sa trona, jer je prevremeno pokušao da formira vladu. Dihand je od Hajdera tražio da sa tim sačeka do narednih izbora.

Situacija se do danas nije izmenila. Političari iz svih stranaka ističu, poput narodnjaka Helmuta Kukačke: „Bojimo ga se”. Drugi, poput socijaldemokrate i gradonačelnika Beča Mihaela Hojpla kažu: „Respektujemo ga.”

Moć medijskog mogula, koja daleko nadmašuje evropske zahteve za ograničenje uticaja medija zarad obezbeđenja demokratije, bila je predmet austrijskog zakona o suzbijanju medijskih kartela. Taj zakon, međutim, bitno je izmenjen, na zahtev i u interesu Hansa Dihanda.

Ko stoji iza medijske moći Hansa Dihanda, osim njegovih čitalaca? Uzimajući u obzir česte svađe, i pred sudom, izvesno je da Dihand ne uživa podršku svog partnera, nemačkog izdavačkog koncerna VAC. Po Beču se šapuće o dobrim kontaktima Dihanda prema nekim članovima Bilderberg konferencije (zvanični naziv Bilderberg grupa je izmenjen 1960. godine). Ističe se Dihandov medijski obračun sa Rudolfom Šoltenom, nekada uticajnim socijaldemokratskim ministrom i potencijalnim naslednikom Franca Vranickog u kancelarskoj fotelji. Obračun je usledio pošto se Šolten, kao učesnik Bilderberg konferencija 2006. i 2007. godine, zamerio svojim moćnim mentorima.