Уочи превремених избора у Аустрији, расписаних за 28. септембар, мало ко је спреман да посумња у успех кандидата грађанске левице Вернера Фајмана. Упркос испитивањима јавног мњења, која указују на значајну предност Народњачке странке, по бечкој чаршији кружи крилатица: „Биће како кажу ујка Ханс и његови читаоци.”

Шеф социјалдемократа Фајман ословљава тим надимком медијског могула Ханса Диханда, склоног (зло)употреби свог моћног, булеварског дневника „Кронен цајтунг” у политичке сврхе. Круже приче како је „добри ујка” Диханд годинама припремао Фајмана за преузимање дужности на челу владе. Не би ли наметнуо свој печат алпској политици.

Да приче нису без основа, указују процене политичких стратега о предстојећем „црвеном изборном чуду”. Чак су и кладионичари реаговали. Нуде за победу Фајмана „мршаве” квоте. Док се за тријумф народњачког кандидата Вилхелма Молтерера обећава далеко више.

Уз помоћ извештавања које утиче на, безмало, половину становништва Аустрије изгледи неједнаког пара на заједнички успех – издавача Диханда, титулисаног као последњег аустријског цара у медијском окружењу, и политичара на челу социјалдемокарата Фајмана – нису мали.

Читаност „Кронен цајтунга” достиже границу од 43,6 одсто. У бројкама изражено, дневник се продаје у преко милион примерака. Садржај ударних вести допире до 3,031 милиона Аустријанаца.

Подршка Диханда социјалдемократима, наравно, има своју цену. У Бечу је доводе у везу са остварењем „ујкине капиталне политичке амбиције”. Наводно, Ханс Диханд је у својој 87. години одлучио да посвети последњу велику кампању новој дефиницији односа Беча према Бриселу. Да стане на пут остварењу Лисабонског договора и обезбеди већу аутономију у односима са Бриселом.

Догађаји који су претходили паду владе и расписивању превремених избора иду у прилог претпоставкама. Када је било извесно да референдум у Ирској неће успети, Диханд је покушао да убеди лидера народњака Вилхелма Молтерера у неопходност преиспитивања Лисабонског договора. Молтерер није прихватио позив. Остатак приче је познат. Дошло је до поделе дужности на врху Социјалдемократске партије. Дихандов љубимац Фајман преузео је руководство у странци, да би недељу дана потом сменио Алфреда Гузенбауера као канцелара.

Под новим шефом левице заживела је идеја да се све будуће одлуке из Брисела не усвајају у парламенту, већ да се подвргавају референдумима. Потом је пала влада.

Наизглед противан, не и контрапродуктиван став, стигао је из супротстављеног лагера. Доајен народњачке политике Ерхард Бусек запањио је страначке колеге захтевом за референдумом о чланству у ЕУ: „Прихватамо ли овакву унију или желимо другачији однос?”

Бусек, по личној дефиницији, подржава процесе даљих интеграција унутар ЕУ. Зазире ли, дакле, од моћи „Кронен цајтунга”?

Бусек је указао на своју постојаност, када је о „непристојним понудама” Ханса Диханда реч. „Као вицеканцелар владе одбио сам Ханса Диханда – тражио је да заузмем оштрији став према странцима, заузврат ми је обећао медијску подршку на следећим изборима...”

Шпалир утицајних политичара алпске републике, који су присно сарађивали са Дихандом је дуг. Вицеканцелар и министар финансија Ханес Андрош требало је да буде промовисан у новог шефа левице, пре него што га је тадашњи канцелар Крајски, и због тога, сменио. Заслугом „Кронен цајтунга“ Курт Валдхајм је изабран за председника републике. Уз Дихандову медијску помоћ ултрадесничар Јерг Хајдер остварио је историјски успех 2000. године. Постао је друга партија по броју освојених гласова – укупно 27 одсто. Потом је срушен са трона, јер је превремено покушао да формира владу. Диханд је од Хајдера тражио да са тим сачека до наредних избора.

Ситуација се до данас није изменила. Политичари из свих странака истичу, попут народњака Хелмута Кукачке: „Бојимо га се”. Други, попут социјалдемократе и градоначелника Беча Михаела Хојпла кажу: „Респектујемо га.”

Моћ медијског могула, која далеко надмашује европске захтеве за ограничење утицаја медија зарад обезбеђења демократије, била је предмет аустријског закона о сузбијању медијских картела. Тај закон, међутим, битно је измењен, на захтев и у интересу Ханса Диханда.

Ко стоји иза медијске моћи Ханса Диханда, осим његових читалаца? Узимајући у обзир честе свађе, и пред судом, извесно је да Диханд не ужива подршку свог партнера, немачког издавачког концерна ВАЦ. По Бечу се шапуће о добрим контактима Диханда према неким члановима Билдерберг конференције (званични назив Билдерберг група је измењен 1960. године). Истиче се Дихандов медијски обрачун са Рудолфом Шолтеном, некада утицајним социјалдемократским министром и потенцијалним наследником Франца Враницког у канцеларској фотељи. Обрачун је уследио пошто се Шолтен, као учесник Билдерберг конференција 2006. и 2007. године, замерио својим моћним менторима.