Од нашег сталног дописника
Вашингтон,  25.  јануара – Вашингтон и Пекинг отворили су нови билатерални фронт, размењујући оптужбе поводом области која досад није била тема њихових ни политичких ни комерцијалних односа – Интернета.

Почело је саопштењем највеће интернет-компаније – Гугла, који је 12. јануара, обелодањујући да су хакери провалили у његове системе и одатле покупили неке пословне тајне, кривицу за то адресирао на кинеску државу. Том приликом је саопштено и да кинеска филијала Гугла неће више поштовати налоге из Пекинга да поједине садржаје блокира, односно цензурише.

То је, међутим, био само почетак: прошле недеље државна секретарка Хилари Клинтон овај спор је подигла на највиши државни ниво, изневши принципе који ће убудуће бити водиља у овом сегменту америчке спољне политике, што су медији одмах крстили „Хилари доктрином”. Њено иступање у четвртак је такође означило почетак неке врсте кампање Стејт департмента да се сачува отвореност светске рачунарске мреже, која је постала изузетно важна, како за ширење знања и идеја, тако и за међународну економију. „Земље и појединци који предузимају сајбер нападе морају да буду суочени са последицама и међународним осудама”, поручила је шефица америчке дипломатије, издвајајући, поред Кине, као оне који ограничавају Интернет слободе, још и Тунис, Узбекистан, Вијетнам и Египат.

Ограничавање и цензурисање садржаја Интернета при том су окарактерисани као пандан „гвозденој завеси” која је „слободни свет” делила од „комунистичког” током велике идеолошке битке за време „хладног рата”. Клинтонова је пружила и подршку Гуглу, уз поруку да ниједна компанија, било где, не би требало да пристаје на цензуру.

Кина је на ово одговорила јуче, преко државних медија, оцењујући да је новопрокламована доктрина о Интернет слободама „пример двоструких стандарда” и да је „смешна”. Америка је истовремено оптужена да је она та која ангажује „хакерске бригаде”, а да њене обавештајне службе једине имају технологију да контролишу, мењају и бришу сваку информацију на Интернету која није по вољи САД.

Представник кинеског министарства иностраних послова је такође саопштио да је „Интернет у Кини отворен” и упозорио да би САД морале да „адекватно уважавају разлике” по овом питању или да у супротном ризикују наношење штете билатералним односима. Наравно, америчке оптужбе су проглашене „неоснованим”.

У полемику се данас, ауторским текстом у „Вашингтон посту”, укључио и шеф шведске дипломатије Карл Билт, који је, подсетивши да су он и Бил Клинтон својевремено били први шефови држава који су разменили и-мејл поруке, поручио да смо „тек изашли из ере у којој су комунистички диктатори покушавали да контролишу факс машине, а телефонски именик Москве био строго чувана државна тајна”, и констатовао да су и зидови у сајбер простору осуђени да падну као што је пао и онај бетонски, у Берлину.

Размена не баш угодних речи између Вашингтона и Пекинга овим поводом свакако је нови сигнал да су њихови односи све деликатнији, у контексту све чешће показиване намере Кине да своје политичке мишиће на међународној сцени усклади са својом растућом економском снагом.

То је видљиво и у другим областима, укључујући ту различите приступе о томе како да се решава питање климатских промена, али и по питању које је за САД од непосредне и хитне важности: постизања консензуса у Савету безбедности о увођењу санкција Ирану који игнорише позиве Запада да обузда своје нуклеарне амбиције.

Кина је тако на састанак пет сталних чланица Савета безбедности о овој теми средином јануара послала функционера веома ниског ранга, што није наишло на одобравање ни Вашингтона ни у другим престоницама великих сила.

Споља гледано, рекло би се да је Кина та која има адуте у својим рукама, јер је данас у улози „америчког банкара”: купујући њене државне обвезнице она финансира растући амерички дефицит, па тиме остварује и немали унутрашњи утицај на америчку политику.

То Пекингу омогућава и да игнорише и оптужбе да свој економски раст одржава на рачун економија остатка света, јер вештачки умањује вредност националне валуте, чиме стимулише свој извоз и обезбеђује енормне девизне резерве.

Али управо због међусобне међузависности – ни Кина не може без америчког тржишта за робу која се производи у њеним захуктаним фабрикама – па је у том контексту и заоштравање око Интернет слобода само део међусобних „опипавања”, без намере да сукоб измакне контроли. Улог је, наиме, превелики на обе стране.