Немачка Бундесбанка жели да га отера из управе, Социјалдемократска партија (СПД) хоће да узме његову партијску књижицу, створен је велики фронт политичаракоји покушавају да оганизују „устанак” против овог „провокатора”, цела Немачка расправља о његовој књизи ...

Главни кривац за овај, незапамћени политички „земљотрес” у Немачкој, је Тило Сарацин (65), бивши политичар у Берлину, угледни члан СПД и неколико последњих година члан Управног одбора немачке централне банке. Човек чије су политичке, економске, историјске и социјалне анализе и опаске и досад подизале много прашине сада је превазишао сам себе. Његова књига под насловом „Немачка нестаје” уз додатак „како смо ставили на коцку нашу државу” постала је, преко ноћи, највећи хит у књижарама. Први тираж од 25 хиљада примерака распродат је за свега неколико сати а међунемачке расправе о Сарациновим омиљеним темама: интеграцији, имигрантима, исламу, достигле су усијање.

Одавно у немачким медијима није виђена таква канонада удара на једног човека као што се то догодило Сарацину. Стекао се утисак да се политичари готово утркују ко ће више да га „оплете”, у најоштријим критикама Сарацин је проглашен за „проповедника мржње и расисту”. Чини се да је Тило Сарацин највише изнервирао председника државе Кристијана Вулфа који је, између осталог, најавио да ће га, по кратком поступку, избацити из управе Бундесбанке. Тек после упозорења да његово понашање личи на ону народну „кадија те тужи кадије ти суди” немачки шеф државе је повукао ручну кочницу али сада тражи помоћ владе како би Сарацин био кажњен због свог „поганог језика”.

Чиме је то Тило Сарацин толико узбуркао страсти у Немачкој? Човек који већ неколико година повремено продрма јавност провокативним изјавама – вероватно је најпознатија она да „дошљаци заглупљују Немачку” – потрудио се да своја размишљања стави на једно место и тако је настала књига од 464 страна под насловом „Немачка нестаје”.

Неке од основних теза из књиге сугеришу да Немачка, због ниске стопе немачког и високе стопе наталитета исламских дошљака, постаје мања и глупља, да муслимански мигранти углавном живе од социјалне помоћи државе коју не прихватају као своју, да само „производе” девојчице умотане у мараме, да исламска култура и традиција не одговарају немачкој традицији, да исламска миграција ствара миље за бујање криминала који може да прерасте и у тероризам ...

Сарацинова коначна прогноза је да ће Немачка 2120. године имати свега 25 милиона становника али да ће у њој Немаци бити мањина јер ће удео имиграната у укупном броју становника порасти са шест на чак 69 процената.

Иако је у својим анализама најчешће говори о исламу и исламским имигрантима Тило Сарацин заправо највише циља на Турке који су убедљиво највећа група дошљака у Немачкој. Званични подаци то и потврђују.

Турци су почели да пристижу у Немачку после 1961. године. Тада је, наиме, склопљен међудржавни уговор између тадашње Западне Немачке и Турске о доласку турских радника на рад у Немачку. Пре тога Немачка је сличне споразуме потписала и са Италијом (1955), Шпанијом и Грчком (1960) али су, током година и деценија, Турци постали убедљиво набројнији део гастарбајтерске „армије”.

Званична статистика каже даје у Немачкој, крајем 2009. године живело 1.658 083 турских држављана а овом броју треба додати и око 700 хиљада немачких држављана турског порекла – оних који су у међувремену, узели немачко држављанство. Од 1. јануара 2000. године свако дете рођено у породици турских држављана аутоматски добија и немачко држављство што такође делимично мања слику о бројности турске заједнице у Немачкој. Као и чињеница да међу Турцима има и више од пола милиона Курда који су у Немачку пристигли с турским пасошем.

Без обзира на све статистичке најасноће чињеница је да су Турци најбројнија дошљачка снага у Немачкој о чему, на свој начин, говори и чињеница да је Берлин, заправо, највећи турски град у Европи.

Управо због ових разлога и немачка канцеларка Ангела Меркел укључила се у кампању против више него провокативних теза Тила Сарацина. У интервјуу турском дневнику „Хуријет” Меркелова је одбацила све Сарацинове критике на рачун муслиманских миграната као „абсурдне” најглашавајући да „вређају осећања великих група у немачком друштву”.

У лавини осуда и критика која се сручила на Тила Сарацина чују се, међутим, и неки мирнији гласови који кажу да ће, наредних година, у Немачкој главна политичка и социјална тема бити управо положај дошљака и њихова интегрција у немачкој друштво. А да је то заиста и велика и запаљива тема показују реакција оних којима су Сарацинове оцене, запажања и опаске сасвим прихватљиве. У Аустрији су, на пример, Хајдерови политички наследници, већ лансирали паролу „Боље Сарацин него мујезин”.

Озбиљни аналитичари у Немачкој саветују политичарима да, фудбалски речено, одмах спусте лопту – забораве велике и запаљиве речи и коначно покрену свеобухватну националну расправу о три велика „И“: имигрантима, интеграцији и исламу. Упозоравају да времена за оклевање више нема о чему говоре и најновија испитивања јавног мнења која показују забрињавајућу слику немачкој расположења према дошљацима. А истраживања, између осталог, кажу да сваки други Немац подржава Сарацинов закључак да у Немачкој има превише странаца.

Жарко Ракић