Од нашег сталног дописника
Вашингтон, јануара – У пет америчких држава тај догађај – венчање – није више само призор у којем младожења у свечаном оделу, а млада у венчаници по прописаном сценарију изговарају судбоносно „да” и потписују уговор о доживотној верности (раскидив, наравно, као и сваки уговор): то могу да чине и два „партнера” истог пола.

То што су геј бракови озакоњени у Масачусетсу, Вермонту, Њу Хемпшајру, Конектикату и Ајови велики је помак у друштвеној толеранцији истополне љубави, али активистима геј покрета није довољан. Већина држава то још законски не одобрава, а понегде је у току и „контрареволуција”: последњих месеци бирачи у Мејну и сенати у Њујорку и Њу Џерзију поништили су већ усвојене законе који су хомосексуалцима и лезбејкама омогућавали излазак пред олтар. На федералном нивоу, геј активистима је нанет велики ударац када је Клинтон кроз Конгрес 1996. провукао Закон о одбрани брака, где је он описан искључиво као мушко-женски.

У току је, међутим, одлучујућа битка чији би исход могао да промени правни и друштвени пејзаж Америке. У судници окружног суда у Сан Франциску, Калифорнија, управо је завршен претрес у процесу који је покренут управо да би редефинисао ту класичну дефиницију брака као „заједницу мушкарца и жене”.

Пресуда се очекује почетком марта, али не као крај, већ само као почетак дуге и сасвим неизвесне правне битке која ће се тек за неколико година окончати пред Врховним судом САД. Тужиоци – два геј пара – оспорили су уставност референдума који је, са не баш импресивном већином, у новембру 2008. обеснажио пре тога у Калифорнији озакоњено право на истополне бракове.

Полазиште њихове тужбе јесте да је то чин дискриминације и негација уставног права на једнакост. То што не могу пред олтар резултат је утемељене друштвене предрасуде која је, веле, правно неодржива јер је у њеној основи религијско учење о неморалности хомосексуализма – па дакле треба да буде обеснажено.

Судница је тако постала место судара две Америке, већинске и мањинске (процене су да се као ЛГБТ – да су геј, лезбејске, бисексуалне или трансексуалне оријентације декларише између 1,5 и 4 одсто Американаца, што значи да их има између 4 и 12 милиона у становништву од укупно 305 милиона). Али и место правне расправе о сржи организације друштва од памтивека, у којој је брак мушкарца и жене главна ћелија која му омогућава да опстаје и да се, рађањем деце, обнавља.

Са те стране све је у реду, сврха брака су деца, природа је то удесила тако да свему претходи заљубљеност, која траје довољно дуго док на свет не дође бар једно дете, а оно што после тога преостане је љубав, посвећеност једно другом или бар удобна навика, која је, уз то, озваничена и уговором који су две стране, у присуству многобројних раздраганих сведока, потписале да би им држава озваничила привилегију, да су „венчани”, из које проистичу многа права.

Ако је љубав основа брачне заједнице (која не мора увек да има децу, а деца се, уосталом, све више рађају и ван брака), зашто то није дато и нама који се волимо, иако смо истог пола, питају се заљубљени геј партнери? Ако је то због тога што не можемо да имамо децу, зашто држава онда дозвољава да бракове заснивају старци и старице у дубокој јесени својих живота, када им је природа већ одавно одузела биолошку лиценцу да имају децу?

У судском сучељавању са свим овим питањима, геј покрет на својој страни има два истакнута правна ума. Заступници тужбе су наиме Теодор Олсон, познати конзервативац и адвокат који је у судском спору ко је 2000. победио на изборима, Џорџ Буш или Ал Гор, бранио Буша (и добио) и Дејвид Боие, демократа, који је био на другој страни, аргументујући за Гора. Ниједан од њих, при том, не брани лична уверења, није геј, већ су то прихватили као професионални и интелектуални изазов, али и као шансу да им се имена нађу у будућим уџбеницима права.

Они су извели десетак сведока, геј парове, али и активисте који су водили победничку кампању на поменутом калифорнијском референдуму. Не толико за то да би убедили окружног судију, колико да би прикупили довољно материјала за више судске инстанце... Одбрана је, пак, извела само два, који су, изложени унакрсном испитивању, одговарали зашто су уверени да је брак, онај између мушкарца и жене, виталан за друштво и да је по дефиницији одувек подразумевао хетеросексуалну заједницу.

Они који на ово гледају са стране, сматрају да је геј покрет непотребно истрчао пред руду и да ризикује да своју ствар значајно уназади јер Врховни суд ретко пресуђује против већинског уверења и правне праксе већине федералних држава. Непотребно су пожурили јер је јавна толеранција њихових веза у порасту. Нико им више овде не оспорава право на сексуалну оријентацију, а то што је то легално у пет држава велики је искорак у друштву у коме су, не баш тако давно, незаконити били и међурасни бракови.

Тема једнакости или неједнакости геј популације (термин хомосексуалац овде се сматра „политички некоректним”) иначе је стално на дневном реду, различитим поводима. Пре неко вече, поменуо ју је и председник Обама у обраћању нацији, рекавши да ће се заложити за укидање праксе „не питај, не кажи”, којом је на мала врата омогућено да у војсци буду и геј војници (и мушкарци и жене). У Дистрикту Колумбија, што је формално име престонице, недавно је изгласано право на геј бракове, које сада чека на озваничење у Конгресу. Чак 18.000 истополних бракова закључених у Калифорнији пре поменутог референдума, још су легални, мада, ако се неки од тих парова разведу, не могу поново пред олтар.