Каква је судбина Јерусалима? Да ли ће остати „вечна и недељива” престоница Израела упркос чињеници да свет то не прихвата, или ће Израел задржати само западни, јеврејски део, док би његов исток постао главни град будуће палестинске државе?

Високо осетљиве и сложене теме, која је потопила многе мировне иницијативе, укључујући и самит у Кемп Дејвиду 2000, прихватила се сада Европска унија.

Шефови дипломатија ЕУ сматрају да преговорима о миру треба обезбедити да Јерусалим буде главни град и Израела и палестинске државе.

„ЕУ неће признати никакве промене граница пре 1967, укључујући и оне које се тичу Јерусалима, сем оних око којих се договоре заинтересоване стране”, каже се у саопштењу које, на ову тему, најексплицитније досад дефинише познати став Уније да Израел мора да се повуче са свих територија окупираних 1967, укључујући и источни део Светог града.

Чини се разумним: читава међународна заједница подржава решење израелско-палестинског проблема по формули две државе, подела Јерусалима призната је по међународном праву, а свима је јасно да је симболизам Јерусалима као престонице подједнако важан и Израелу и Палестинцима.

Оригинални шведски нацрт ипак је претрпео измене јер су Израелци лобирањем успели да ублаже првобитну верзију по којој је источни Јерусалим дефинисан као главни град будуће палестинске државе.

Тако су у старту разоткривене поделе унутар Уније око њене улоге у решавању конфликта и преговора о коначном статусу који укључују источни Јерусалим и јеврејска насеља. Белгија, Британија, Ирска и Шведска „за”, Француска, Холандија, Италија, Пољска, Немачка, Република Чешка и Румунија „против”.

Палестинци, чији утицај на међународној сцени расте, документ хвале. Председник Махмуд Абас донекле жали што нису сачуване оригиналне шведске формулације, али премијер Салам Фајад назива га „победом међународног легитимитета и међународног права”.

Израелци, који Европљанима дуго пребацују да су пропалестински настројени, упркос разводњавања документа ЕУ немају разлога за задовољство.

„Израел жали што је ЕУ одабрала да прихвати текст који, иако не садржи ништа ново, не доприноси обнови (мировних) преговора”, званично је реаговање иза кога стоји уверење да је документ неприхватљив јер „диктира исход” мировних преговора.

„Јерусалим мора да остане уједињен”, написао је градоначелник Јерусалима Нир Баркат високом представнику ЕУ за спољну политику, баронеси Ештон, додајући да предлог о подели представља „озбиљну претњу не само будућности града Јерусалима, већ и будућој улози читаве Европске уније у мировном процесу”.

Колико је проблем сложен, потврђује и одлука израелског Кнесета донета после документа ЕУ. Парламент даје прелиминарну подршку нацрту закона који предвиђа да било какав мировни споразум, који подразумева територијалне уступке, мора да иде на референдум. Закон прецизно говори о Голанској висији и – источном Јерусалиму.

Израелци рачунају на Американце. Иако је амерички Сенат 1990. прихватио Јерусалим као недељиву престоницу Израела, државни секретар Џејмс Бејкер је годину дана касније саопштио да су САД против израелске анексије источног Јерусалима. Конгрес је потом 1995. поновио да Јерусалим не треба да буде подељен и да треба да буде признат као главни град Израела.

Европска унија никада није показивала такав произраелски ентузијазам. ЕУ одавно критикују политику Израела према источном Јерусалиму тврдећи да се тиме умањују шансе за коначни договор који би Палестинцима био прихватљив. Управо зато, недавну одлуку израелске владе да замрзне градњу јеврејских насеља на Западној обали – која не укључује источни Јерусалим – називају тек „првим кораком у правом правцу”.

Колико је питање Јерусалима осетљиво, видљиво је и из израелско-палестинског споразума из Осла 1993. којим је ова тема остављена за преговоре о коначном статусу, иако је Палестинска власт дала до знања

да источни Јерусалим мора да буде главни град будуће палестинске државе.

Израелци су о таквој могућности први пут пристали да разговарају на самиту у Таби 2001, мада је договор изостао. Јеврејска колонизација источног Јерусалима је настављена. Израел је, упркос критика Палестинаца, источне периметре града заштитио безбедносном баријером правдајући одлуку потребом спречавања палестинског тероризма током Друге интифаде.

Пошто су упозорени да Израел покушава да јеврејским насељима „заокружи” највећи део истока града, чиме се отежавају напори за мир и радикализује палестинско становништво, шефови дипломатија ЕУ су још 2005. изразили „озбиљну забринутост”.

Марта 2009, у поверљивом извештају, ЕУ оптужује израелску владу да активно ради на „илегалној анексији” источног Јерусалима. Подразумева се градња нових јеврејских насеља, подизање баријера, дискриминаторна политика градње, уништавање кућа и затварање палестинских институција. Све то је, према извештају, омогућило повећано присуство Јевреја у источном Јерусалиму.

Бројке су убедљиве: у време 1967. у источном Јерусалиму живело је 66.000 Палестинаца и само неколико стотина Јевреја. Колико 2006, од 428.000 житеља 53одсто су Палестинци а 42 процента Јевреји.

„Јерусалим би требало да буде главни град Палестинцима и Израелцима”, изјавио је овог маја у Аману шеф британске дипломатије Дејвид Милибанд изражавајући забринутост због израелских планова градње по источном Јерусалиму који би 1.500 Палестинаца оставили без дома.

Иако Европљани журе да помогну америчком председнику који покушава да замрле мировне преговоре Израелаца и Палестинаца оживи на платформи две државе и обуставе градње јеврејских насеља на Западној обали, укључујући и источни Јерусалим, Вашингтон је уздржан. Питање Јерусалима две стране морају да реше преговорима, порука је из Вашингтона.

За разлику од политика претходних администрација, Барак Обама је заоштрио став према Израелу захтевајући од премијера Бенјамина Нетанијахуа да обустави градњу јеврејских насеља на Западној обали и по источном Јерусалиму, што је и предуслов за обнову мировних преговора који поставља палестински председник.

Сем подршке Обами, чији план делује закочено, иницијатива ЕУ очито има за циљ да ојача позицију председника Абаса и да га врати за преговарачки сто.

Премијер Нетанијаху је у јуну први пут јавно прихватио формулу „две државе”, а од тада је његова влада донела више одлука о забрани градње нових насеља.

Све то, међутим, још не решава статус Јерусалима, чворишта најдужег конфликта савременог света. Од свих питања која треба разрешити у разговорима о „коначном статусу”, када до њих дође, питање Јерусалима – светог града Израелцима и Палестинцима и прижељкиване престонице и једнима и другима – показаће се као најтеже.