Ера социјалне државе је при крају

Иако се Норвешка често наводи као пример земље у којој се са успехом спроводи модел социјалне државе, историчар и социолог Асбјорн Вал сматра да је Норвешка тренутно у бољој позицији у односу на друге земље света. Према речима Вала, саветника при Норвешком синдикату јавних и комуналних радника, за то постоје два главна разлога: богатство нафтом, рибом и хидроелектричном енергијом и чињеница да је Норвешка у тренутку када је нафта пронађена шездесетих година прошлог века већ имала врло развијен социјални систем тако да је равнотежа снага у друштву била таква да је била могућа социјализација већег дела зараде од нафте.

„Ово није била ситуација у већини других земаља богатих нафтом, у којима су велике компаније или локалне елите биле у ситуацији да приграбе највећи део енормно велике зараде. Управо због тога у Норвешкој није било потребно, али и политички могуће, увести окрутне мере штедње које видимо да се спроводе широм Европе”, каже аутор књиге „Успон и пад државе благостања” у разговору са активистима београдског Центра за политичке еманципације, који преноси „Политика”.

„Са друге стране, у Норвешкој је власт током последњих тридесет година (било да су је чиниле десничарске било такозване левичарске партије), у мањој или већој мери, водила једну врсту благе неолибералне политике. Спровођене су либерализација, дерегулација и приватизација. Пензиони систем је реформисан и тако ослабљен (смањене су пензије већем делу становништва, прерасподела новца од богатијих ка сиромашнима је такође редукована, повећан је индивидуални ризик итд). Спроведена је реформа јавног сектора, па је тако, примера ради, здравствени сектор сада више тржишно оријентисан. Повећана је неједнакост и сиромаштво код деце. Међутим, све ово се дешавало у доста блажем облику него у остатку Европе иако је тенденција у принципу била иста.”

Да ли је Норвешка само изузетак у време неолибералног капитализма и економске кризе?

Из моје перспективе, ова тренутно повољна ситуација у Норвешкој је поприлично крхка. Наиме, Норвешка је дубоко интегрисана у европску и светску економију и самим тим је под великим притиском неолибералне офанзиве. Нови застој у светској економији снажно би погодио норвешки извоз, што би даље довело до наглог пораста незапослености, чиме би и синдикални покрет био знатно ослабљен. Синдикални покрет је ионако у великој мери заглављен у идеологији социјалног дијалога, па је самим тим и његов мобилизацијски потенцијал, у случају да дође до заоштренијег сукоба, доста ограничен. Укратко: да, тачно је да норвешки модел социјалне државе тренутно представља горњу палубу глобалног брода, али та горња палуба може бити палуба „Титаника”.

У тренутним околностима мера штедње и доминације неолибералне логике, да ли је реално очекивати скори повратак социјалног система какав смо некада познавали?

Рекао бих да је ера социјалне државе готова или барем да јој је крај јако близу. Оно чему тренутно сведочимо у кризом погођеној Европи јесте систематско уништавање тековина социјалне државе. Успон државе благостања јесте резултат врло специфичних историјских околности које се тешко могу копирати у било ком облику. Овај успон је био омогућен захваљујући свеобухватној регулацији и ограничењима наметнутим капиталу, попут регулације банака и финансијских тржишта, ширења јавног власништва, а не смемо сметнути са ума и демократизацију, чиме је обичним људима омогућен већи утицај на политику. Промене односа моћи у друштву које смо искусили у периоду неолибералне офанзиве започете осамдесетих поништиле су већину ових регулација па је и структура на којој се социјална држава заснивала тако нестала.

Оно чему данас присуствујемо јесте период жетве коју спроводе капиталисти и десно оријентисане политичке снаге, период током којег они, експлоатишући нове односе моћи, уклањају најбоље елементе социјалног система. Борити се за поновно успостављање државе благостања у тренутној ситуацији је тако доста бесмислено. Наравно, морају се бранити остварена достигнућа, али је на дужи рок ипак неопходно успоставити визију и стратегију доласка до једног другачијег друштва, друштва које је усмерено ка задовољавању потреба људи.

Изгледа да је систем од почетка кризе убрзано кренуо да се удаљава од модела социјалне државе. Користи ли се криза као изговор да се моћ концентрише у рукама доминантне класе?

Да, то је свакако истина. Често можемо чути лево оријентисане политичаре и синдикалне активисте како инсистирају на томе да су мере штедње које намеће „тројка” (Европска комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд), као и већина локалних влада широм Европе, грешка зато што штедња неће подстаћи економски раст и отварање радних места. Они на тај начин покушавају да убеде „тројку” и европске политичаре да промене политику. Мени се, ипак, чини да је у питању потпуно погрешна интерпретација ситуације. Краткорочни циљ „тројке” није економски раст и отварање радних места, већ поништавање социјалне државе и пораз синдикалног покрета. То је барем оно што се тренутно дешава.

Једна од интерпретација постсоцијалистичке реалности у Србији, коју често можемо чути, јесте да се наше друштво још увек налази на путу ка „правом капитализму”, као и она по којој ће интеграција у Европску унију омогућити решавање великог броја економских и социјалних проблема. Из вашег угла, шта данас представља ЕУ?

То више звучи као нека бајка. Шта је уопште „прави капитализам”? Да ли је то послератни социјални капитализам (који је сада већ део историје) или је то много оштрији, брутални капитализам чијем развоју сведочимо данас? Веровање да ће ЕУ интеграције омогућити просперитетну будућност Србији, а пре свега ако узмемо у обзир шта се тренутно дешава у Грчкој, Ирској, Португалији, Шпанији, балтичким земљама, Мађарској, Бугарској итд., заиста изискује велику дозу ничим неоправданог оптимизма.

ЕУ је у највећој мери формирана током неолибералне ере, што се умногоме одразило на њену структуру, политику и законе. У том смислу она агресивно заступа интерес капитала. Неолиберализам и мере штедње су уграђени у данашњу ЕУ, док је кејнсијанска, традиционална социјалдемократска политика законом забрањена, и то, занимљиво, уз пуну подршку свих европских социјалдемократских партија. Чињеница да је ЕУ од самог почетка оскудевала у демократском потенцијалу додатно је то омогућила. Штавише, током последњих неколико година ЕУ се још више померила у правцу ауторитарног супранационалног тела окренутог пре свега интересу финансијског капитала. Овакав развој догађаја изузетно је опасан ако на уму имамо скорашњу историју Европе.