Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Млади пар је са великом радозналошћу прво обилазио око црвеног „фијата 500”, а затим су, прво дама, а потом џентлмен, седали за возачко седиште. Учинило ми се да су заинтересовани за аутомобил који је, међу око 700 возила свих величина, облика, намена, дизајна и, наравно цена, на Вашингтонском сајму одударао – својим минијатурним димензијама.

„Да ли вам се допада”, питао сам их. Одговорили су потврдно, са објашњењем да је згодан за градску гужву.

„А да ли ћете га можда купити?”

„Не”, рекла је млада дама. „Знате, ми још немамо децу, али имамо великог пса.”

Први „фијат” на америчком аутомобилском тржишту (склопљен у суседном Мексику) изложен је на оба сајамска нивоа у Вашингтонском конференцијском центру: на оном где су само домаћи произвођачи и на другом где су страни брендови (од којих се многи такође производе у Америци). „Фијат” је наиме сада припадник „велике тројке” из престонице америчке аутомобилске индустрије, Детроита, пошто је однедавно већински власник „Крајслера”.

„Крајслеров” штанд је иначе у средини, између „Џенерал моторса” и „Форда”. Тај део ауто-сајма је у прошли уторак накратко посетио и председник Барак Обама, да би својим очима проверио оно о чему је недељу дана пре тога говорио у свом традиционалном извештају о стању нације, када је као један од главних доказа о ваљаности економске политике своје владе навео управо васкрс Детроита, који је у моменту када се он усељавао у Белу кућу био на ивици пропасти.

Једна од првих важних одлука коју је донео била је да „Џенерал моторсу” и „Крајслеру” прискочи у помоћ са око 85 милијарди долара буџетских пара, које се овде чешће описују као „народне”, новац пореских обвезника. („Форд” се спасавао сопственим снагама.)

Данас, три године касније, сва три произвођача су профитабилни. „Џенерал моторс” је поново светских број један (захваљујући, истина, и невољама „Тојоте” које су донели прошлогодишњи земљотрес и цунами). Крајслер је прошлу годину, после неколико са великим губицима, завршио са 183 милиона профита, најављујући да ће у овој имати добит од милијарду и по.

Задржавајући се пре свега поред аутомобила са „зеленим” технологијама, Обама није пропустио прилику да, не помињући му име, јавност подсети шта о спасавању домаће аутомобилске индустрије говори његов могући ривал на председничким изборима у новембру, Мит Ромни, који, у складу са идеологијом америчких конзервативаца, осуђује мешање државе у бизнис и сматра да је детроитску тројку требало пустити да банкротира.

Оно што је изложено говори међутим о светлој будућности. Вашингтонски сајам, који долази непосредно после главног, оног у Детроиту, није место где су у фокусу премијере нових модела, али је важан из два разлога. Један је што је Вашингтон са околином најпросперитетнији део Америке, па дакле важно тржиште, а други је у чињеници да се овде, у извршној власти и њеним регулаторним агенцијама, као и у Конгресу, аутомобилској индустрији „кроји капа”: прописују стандарди економичности и еколошке подобности.

Изложени су додуше и „шљемачи бензина” са моторима већим од 6.000 кубика, са осам цилиндара и више од 500 коњских снага, али они одавно нису више у моди (мада се на њима највише зарађује).

Шта је „ин” уверио сам се у кратком разговору са постаријим господином који је на штанду „Хјундаија” проверавао детаље нове „елантре”, коју су аутомобилски новинари на детроитском сајму прогласили за „северноамерички аутомобил године”.

Са елегантним линијама које наглашавају динамичност и спортску црту, елегантним ентеријером и хај-тек инструмент таблом, „елантра”, иако је у „компакт” категорији, заиста изгледа привлачно.

„Видите, пише 40 миља по галону”, каже ми поменути господин, док заједно читамо таблу са карактеристикама и за америчке услове веома повољном ценом – 16.500 долара. „Да ли Вам је потрошња бензина важна?”, узвраћам. „Како да не”, одговара он.

Касније, кад смо се упознали, каже ми да вози „кадилака”, који је овде симбол луксуза, али много „гута”, док му је супруга за воланом „нисана”. Дошла су, вели, времена када је важно и колико аутомобили односе из кућног буџета.

Број од 40 миља (64,3 километра по галону – 3,78 литара) – односи се на потрошњу на аутопуту, у граду „елантра” сагори за четвртину више, и то је сада нова граница коју ће у догледно време морати да достигну сви произвођачи, пре него што се рампа између 2017. и 2025. подигне на 54,5 миља по галону, или, прерачунато на наше мере, потрошњу од 4,3 литра на сто километара.

Колосек за то је већ постављен: готово сваки произвођач је, поред бензинског погона („дизелаши” су овде веома ретки), изложио и неки „хибрид”, комбинацију класичног мотора и батерија. Има и неколико сто одсто електричних првих ласта, али на моје разочарење, у Вашингтону није излагао и „Тесла моторс”, који ове године у Калифорнији довршава сопствену фабрику електромобила, са технологијом која је у овој фази напреднија од других.

Обама је иначе разочарао излагаче на доњем нивоу – стране произвођаче – јер их није посетио. У „Асоцијацији глобалних ауто-мејкера” у којој су „Хонда”, „Кија” и „Тојота”, уздржавали су се да ово назову дискриминацијом, али нису пропустили да нагласе да су у своје америчке фабрике досад инвестирали 43 милијарде долара и да запошљавају преко 80.000 радника.

Оно што међутим није спорно јесте то да се америчка аутомобилска индустрија у целини опоравља. Као и њено тржиште, јер је најгори део економске кризе ипак прошао. Лане су Американци купили 12,7 милиона нових аутомобила, 1,2 милиона више него 2010. Прогноза за ову годину је да ће купце наћи 13,5 милиона, што је још далеко од некадашњих преко 17 милиона годишње – али о томе се данас говори само као о добрим старим временима.

Сајам се затвара данас, а кад смо га у четвртак посетили, прво изненађење је да је много мања гужва него на београдском. Можда и зато што је овде изложба најновијих модела – и сваки паркинг.

Друга разлика је што овде гламуру лимених лепотана не доприносе полунаге лепотице, на којима се под куполама Београдског сајма пажња често више задржава него на аутомобилима. Излагачи очигледно сматрају да ништа не сме да конкурише експонату, па су хостесе на штандовима ретке, а кад су тамо, обучене су класично и сасвим добро познају техничке и друге карактеристике производа који промовишу.

И овде, као и код нас, посетиоци се највише задржавају поред аутомобила које могу да имају – а поготово оних које не могу.