Град без „деце улице”

Од нашег специјалног извештача

Лисабон – За разлику од неких других европских престоница, међу којима је и Београд, међу децом у Лисабону нема просјака и бескућника. Некада није било тако. Много деце живело је на стрмој лисабонској калдрми, а проблем „деце улице” кулминирао је 1989. године када су град и предграђа били пуни деце о којима нико није бринуо.

Грађани и држава су били вољни да реше овај проблем, па је у трци за градоначелника победио кандидат који је обећао да ће решити проблем „деце улице”. Читаво друштво и држава са својим ресурсима стали су иза ове иницијативе и са интересовањем приступили проблему.

У то време Португалија је бележила знатан прилив сиромашних емиграната из Бразила. Многи од њих насељавали су Понтињо и Марвилу, предграђа Лисабона у којима су градили фавеле. Из лоших и неурбанизованих услова живота у предграђима, деца су уместо у школу ишла у центар града да џепаре и просе. Остајала су ту да живе.

Према речима стручњака из невладиног Института за бригу о деци – стање је било равно хуманитарној катастрофи. Хиљаде деце је спавало на плочницима, у метро станицама, напуштеним колима и топлим шахтовима. Било је то 15 година после португалске „каранфилске револуције” када је срушен ауторитарни диктаторски режим и успостављена либерална демократија.

Држава је добила новац из фондова Европске уније за сузбијање сиромаштва и кренула у акцију преносећи социјална овлашћења на невладине организације.

Институт је запослио мултидисциплинарну екипу социјалних радника, социолога, педагога, учитеља и аниматора. Тако је решаван и проблем незапослености ових стручних кадрова. Њихов заједнички циљ био је да се приближе деци улице и покушају да их укључе у друштво. Истовремено, промењен је закон о социјалним давањима и родитељи нису више могли да остваре право на помоћ без потврде да њихова деца иду у школу. Велики број родитеља у то време, углавном наркомана, није бринуо да ли деца проводе време у школи или на улици.

Деци улице, осуђеној на прерано сазревање и живот без детињства први су пришли млади аниматори и циркузанти, чија је улога била да освоје симпатије најмлађих и да се ненаметљиво зближе са њима. Поред кловновског костима који су навлачили када су желели да забаве и насмеју децу, аниматори су у својим комбијима имали и компјутере, видео игрице и друштвене игре којима су привлачили децу. Организовали су музичке и ликовне радионице на улици. Са сваким дететом радило је двоје аниматора. Убрзо су деца у аниматорима почела да налазе своје узоре који су им недостајали.

После неколико недеља усвајања нових вредности које су представљали млади аниматори, деца почињу да показују интересовање за учење. Тада су на сцену ступиле учитељице које су имале задатак да организују уличне школе. Њихов циљ је био да описмене сву децу без много формалности и то им је успело. За то време око уличних школа у Лисабону отваране су сигурне куће – станови у којима су деца могла да се друже, преспавају и да пресвуку одећу. Отворена су бесплатна јавна купатила и кухиње и деца су навикла да у њих долазе.

Све је било спремно за последњи корак − склањање деце са улице и смештање у неку друштвену институцију – свратиште које наликује породици. Са децом која су имала родитеље радили су стручњаци који су помагали сиромашним породицама чија су деца ишла у школу. Институт је у свим проблематичним насељима проналазио сараднике међу људима који су имали утицај у локалној заједници. Хероји улице приповедали су деци зашто је школа добра, а улица није.

Одлучна друштвена акција се исплатила и у Лисабону су поносни због тога. Данас нема потребе за уличном наставом. Систем дечје заштите је додатно усавршен за збрињавање деце пре него што постану бескућници. Све то је био део широке друштвене акције коју су материјално снажно помогле држава и ЕУ, а циљ је био да се људима омогуће пристојни услови за живот.

Фавеле у предграђима су срушене, а њихови станари су усељени у зграде подигнуте на истом месту. Већ годинама у Лисабону нема деце просјака, што је призор неуобичајен за Европу.

Владимир Јокановић