Грас узбунио Европу

Шездесет и седам политички мотивисаних стихова немачког нобеловца Гинтера Граса тема су број један коментара у медијима и полемика у јавности. Песмом у прози „Шта се мора рећи” – објављеној у немачком „Зидојче цајтунгу”, а пренесеној у „Њујорк тајмсу” и у италијанској „Републици” – добитник Нобелове награде за књижевност оштро је критиковао Израел због напетости са Ираном због нуклеарног програма, али и „хипокризију Запада” у вези са претпостављеним нуклеарним програмом јеврејске државе.

„Једна земља покушава (атомским) ударом да избрише другу државу и људе због недоказане сумње да конструише атомску бомбу”, написао је Грас. Није поштедео ни родну Немачку, оптуживши је да наоружава Израел не би ли се искупила за геноцид над европским Јеврејима пред избијање Другог светског рата и током њега: „После свих злочина, Немачка постаје лиферант (оруђа) злочина и намеће нама (Немцима) нови, неизбрисиви жиг”.

Нагласак у расправама ставља се на тему где су границе пацифизма. Поставља се питање, такође, где почиње антисемитизам, ако је о критици војнополитичке оријентације и праксе Израела реч.

Док званични Израел и Јеврејске заједнице широм света оптужују писца за антисемитизам, плејада истакнутих политичара и коментатора западних земаља пребацила је Грасу да негативно утиче према ставу светске заједнице да се Иран мора онеспособити да произведе атомску бомбу. У расправама, штавише, индиректно се релативише слобода изражавања, пита се где су морално прихватљиве границе слободе уметничког изражавања.

Недељник „Шпигл” анализирао је текст песме и дошао до закључка да ниједна од Грасових теза није погрешна. „Као што је Грас поменуо, у САД и у Израелу спроведене су такозване тактичке симулације ваздушних напада на Иран, о чему је почетком марта известио ’Њујорк тајмс’”.

Извештај „Шпигла” допунила је штампа у Израелу минулог уторка, извештавајући о тактичкој симулацији напада израелске армије на Иран. Армија је преко „поузданих извора” потврдила тактички експеримент и умирила јавност прогнозом да би губици израелске војске, у случају напада на Иран, износили мање од три стотине војника.

„Шпигл” додаје да стратешке анализе на које се европски медији позивају, такође, потврђују исправност Грасове опомене да „једна земља покушава (атомским) ударом да избрише другу државу и људе, због недоказане сумње да конструише атомску бомбу”.

Лист истиче да нема конкретних доказа да Иран располаже атомском бомбом, али је познато да Израел од шездесетих година прошлог века располаже пројектилима с нуклеарним бојевим главама. Прогнозе које недељник помиње су, истини на вољу, у великом раскораку. Процене варирају од педесет до пет стотина атомских бомби – у сваком случају довољно да се изазове нуклеарна катастрофа.

Шта је, дакле, изазвало лавину протеста, ако се изузме пракса одређених кругова у Израелу да се свака критика која долази из Немачке прогласи – антисемитизмом?

Гинтер Грас сматра се од средине шездесетих година неурачунљивим критичаром политике Запада. Његова популарност и прихватљивост његове критике, пре свега међу младим интелектуалцима, одавно је трн у оку званичног Берлина, али и неких западних савезника те земље. У Немачкој му, примера ради, није заборављено да се јавно успротивио поновном уједињењу две Немачке.

У најновијој, како се наводи, „Грасовој афери”, Немцима смета примедба да Немачка наоружава Израел најсавременијим подморницама, способним да носе ракете са атомским главама које би могле да буду испаљене на Иран.

У таквој атмосфери, противници су оспорили кредибилитет литерате – присетивши се његове ратне прошлости. У пролеће 1945, Грас је био војник СС трупа. Међутим, кредибилитет папе Бенедикта Шеснаестог никада није оспораван, мада је као младић био члан Хитлерјугенда. Ни ратна прошлост некадашњег председника државе Курта Кизингера никоме није засметала, мада је био високи функционер НСДАП, а у министарству спољних послова Рајха – заменик начелника за радио-пропаганду у иностранству.