Прилично ауторитативна владавина грузијског председника Михаила Сакашвилија стрмоглаво се ближи крају. Али док његови партнери из владајућих странака, једнако као и противници из опозиције, размишљају како да му путем уставних решења што пре „скрешу крила“ и већи део власти пребаце у парламентарне токове, у игру су се неочекивано укључили представници четврте стране – монархисти. Према њима, једини излаз из незавидне ситуације у којој се земља нашла јесте обједињавање свих њених житеља под једном, заједничком заставом. И то оном историјском – царском.

Према архивским списима, порекло Грузије као царевине сеже чак у 1008. годину и време владавине Давида Државотворца из породице Багратиона. Овај статус изгубила је после пуних 800 стотина година, тачније 1801. када је манифестом руског императора Александра Првог Грузија присаједињена великој Руској царевини. Током 19. века чланови бивше императорске породице насилно су пребачени у Русију, а 1841. руска влада им званично признаје царски статус. У јеку Другог светског рата грузијска емиграција је у Риму, 1942, одржала састанак на којем је за законитог претендента на царску титулу признат Ираклиј Багратион. Дотични је своју позицију касније ојачао браком са шпанском принцезом.

Умро је 1977. а наследио га је Георгиј Ираклијевич који је свој живот скончао у Тбилисију у 63. години. Овај монарх без царевине је, практично, цео живот провео у Шпанији где је чак добио и друго име – Хорхе. Прославио се возећи ауто-трке а, како тврде „дворски извори”, друговао је са шпанским сувереном Хуаном Карлосом и осталим европским крунисаним главама. За собом је оставио четворо деце: синове кнезове Ираклија, Давида и Гурама и кћерку кнегињу Марију-Антоанету.

Прича о повратку монархије на чело кавкаске државе на актуелности је посебно добила 8. фебруара прошле године када је патријарх грузијски Иља (Илија) Други венчао књаза Давида Багратиона Мухранског, сина већ поменутог поглавара грузијског царског дома Георгија Ираклијевича, и његову изабраницу Ану Мухранели, представницу другог огранка Багратиона грузијских. „То је озбиљан корак на путу ка обнови Грузије као уставне монархије, пошто између два рода Багратионових више неће бити никаквих несугласица“, пренео је тим поводом руски лист „Време новости“.

Интересантно је да је грузијски патријарх Иља Други, најугледнија личност кавкаске републике, још у јесен 2007. предложио поновно успостављање монархистичке државе. „Монарх који влада, али не управља, могао би постати гарант целовитости Грузије“, сматра патријарх. Све остало ствар је политичке технике и спремности народа на поновно успостављање монархије, сматрају стручњаци и додају да је историја Русије умногоме везана за породицу Багратионових који су се показали као врсне војсковође у борбама против Француза 1812, Иранаца 1827, па чак и у време Велике октобарске револуције.

Питање повратка монархије у великом броју земаља које су изласком из сенке великих сила кренуле сопственим путем високо је на листи политичких опција. Разлог је свакако то што су поменуте државе током векова и стваране под монархистичком управом, што је оставило дубок печат у сећању њихових поданика.

Ипак, чињенице казују да је време класичних монархија дефинитивно на заласку. Они припадници бивших царских или краљевских породица који су у тренуцима трагедија желели да помогну својим народима то су учинили, пре свега, као самосвојне личности, а не као носиоци титула. Испоставило се, наиме, да су и крунисане главе углавном – обични људи.

Слободан Самарџија