Русија је доспела до исте тачке на којој се нашао Совјетски Савез у другој половини осамдесетих година прошлог века, написао је руски олигарх Михаил Ходорковски у ауторском тексту објављеном прошле недеље у „Лос Анђелес тајмсу”.

„У то време комунистичка идеологија је доспела у кризу пошто је планска економија ’реалног социјализма’ почела да показује сву своју неефикасност”, пише Ходорковски. „За Русију, друга декада 21. века биће период криза система сазданог на корупцији и ручном управљању. Проницљиви Руси, они који су загледани у будућност, схватају то већ данас. У време моје младости совјетске вође нису показивале жељу да напусте власт, али историја их је на то натерала. Данашњи руски теоретичари и спроводиоци ’вертикале корупционашког управљања’, такође, не желе да се склоне. Али, мораће. То је већ виђено.”

Медијска пажња света ових дана поново је усмерена на некада најбогатијег руског олигарха, власника нафтне компаније „Јукос” и још много чега. Разлог за пажњу је крај другог суђења (у првом, 2005, осуђен је на осам година робије) које се против њега и његовог партнера Платона Лебедева протеклих месеци водило пред судом у Москви. Оптужба тражи казну од 14 година затвора. Одлука суда се чека.

Крах СССР-а прилика за богаћење

Михаил Ходорковски се у пословне висине уздигао у доба председниковања Михаила Горбачова и хаоса пред распад Совјетског Савеза. Као дипломирани хемичар Мендељејевог института и заменик секретара Комсомола на универзитету, лако је стварао контакте са људима из струке и ван ње. Брзо је уочио да ствари у СССР-у иду лоше и да је потребно само мало одважности да се на општој несрећи изгради сопствена срећа. Са групом себи сличних младих људи кренуо је у посао.

Није био једини који је одлучио да се окористи трагедијом која се муњевито приближавала. Било је и других, али док су ти други у свом послу користили класичне криминалне методе попут убистава, отмица и рекетирања, Ходорковски је преузео улогу благог, паметног пословног човека са којим је могуће о свему разговарати, и поводом свега преговарати. Ово не значи да, по потреби, није посезао и за „убедљивијим” методама. Ипак, никада лично.

Почели су са увозом компјутера и сличне технологије чија је продаја омогућавала да за кратко време, и захваљујући односу између рубље и долара који је на црном тржишту био драстично различит од званичног, зарада по једном послу достигне и читавих 300 процената.

Ускоро су основали банку названу „Менатеп” и кренули у финансијске спекулације. Знајући где леже паре испословали су „сарадњу” са Федералним пензионим фондом. Није им ништа значило то што су због свог мешетарења масу пензионера довели до просјачког штапа. Важно је било да се паре врте.

А онда је дошла такозвана ваучерска приватизација. Укратко, држава није више имала пара и одлучила је да се задужује код домаћих банака. Као залог даване су деонице највећих државних нафтних, гасних и металских компанија које су, као стратешке, до тада биле изузете из приватизације. И држава и банкари добро су знали да позајмљене паре никада неће бити враћене и да ће све што је под залогом пасти у руке зајмодаваца. Био је то класичан лихварски посао, али јавност о томе није ништа смела да зна. Не барем док све буде окончано.

Ходорковски се за 350 милиона долара дочепао „Јукоса”. У само две наредне године вредност компаније нарасла је двадесетоструко! Све даље било је ствар рутине...

Једно од кључних питања када је реч о деловању Ходорковског јесте – да ли је он заиста имао политичке амбиције, како многи тврде, и да ли је то било кључно за његово хапшење и оптужбе које су касније уследиле.

Чињеница је да се нафтни магнат није задовољавао пуким гледањем у берзанске табеле и организовањем рада у својој компанији. Постао је филантроп, отварао је интернет центре за обуку наставника, новинарске форуме за дискусије о реформама и демократији, финансирао археолошка истраживања, организовао кампове за децу, давао донације појединим политичким партијама.

Основао је посебан фонд за финансирање студија десетина младих обећавајућих Руса који су сваке године били упућивани на школовање у Магдалена колеџ у Оксфорду. Идеја је била да се на тај начин створи језгро нове елите која би једнога дана у своје руке преузела управљање великим привредним системима, па и државом.

У јулу 2000. био је учесник сусрета тадашњег премијера Владимира Путина са најугледнијим руским пословним људима. Олигарсима је понуђено да остану ван политичких процеса у замену за неометано пословање.

Ходорковски је очигледно сматрао да је моћнији од будућег шефа државе и није послушао. Прича се чак да је приликом једног каснијег сусрета са Путином дуго разговарао мобилним телефоном, не обраћајући пажњу на свог домаћина.

Покренуо је, по угледу на америчког милијардера Џорџа Сороша, фонд „Отворено друштво” уздајући се да ће тако створити такозвано цивилно друштво. Намеравао је да изгради нафтовод ка Кини, уплићући се отворено у државне планове...

Средином јуна 2003. ухапшен је Алексеј Пичугин, бивши мајор КГБ-а, заменик шефа обезбеђења „Јукоса”. Оптужен је за више убистава. Недељу дана касније специјалци су упали у седиште „Јукоса” у Москви и покупили све компјутере и документацију. Потом је ухапшен Платон Лебедев.

Била је то отворена опомена Ходорковском, али он као да није много бринуо. Наставио је свој посао. Ухапшен је октобра исте године. Како су причали затвореници који су тих првих дана били са њим у ћелији, деловао је као да је у потпуном шоку, одбијао је храну и стално нешто дубоко размишљао.

Стижу нови будући олигарси

Како тврде неки његови критичари, проблем бившег олигарха (али и других сличних њему) јесте у томе што одбрану сопствених права заснива на ставу да су, у време у којем је стицао богатство, важили закони по којима методологија таквог пословног успона није спадала у криминалне радње. Аналогно томе, закони по којима му се данас суди не могу бити примењени на делатност у прошлости која такве законе није познавала.

Управо та двојност у гледању на законе, како тврде критичари, чини садашњу руску бизнис елиту рањивом. Докле год буде тако, та елита ће трпети притиске, не само од стране званичне власти, него и од нових људи који тек ступају у свет великих послова, а који се, по свој прилици, неће либити да у сопственом успону ка врху користе сличне, додуше софистицираније методе, какве су у својим временима користили садашњи богаташи. Ту, по многима, баш и нема много политике.

Можда зато Ходорковски у „Лос Анђелес тајмсу” наводи да ће се Русији догодити исто што се догодило СССР-у.

Али, околности које су му некада дозвољавале да се обогати на – из садашње перспективе гледано – криминалан начин, сада не постоје. Данашња Русија не стоји на истим темељима као некадашњи СССР, ни географским, ни технолошким, ни социјалним.

Данашња криза има друге корене и тешко је поредити са оном из осамдесетих, поготово јој предвиђати исти расплет. Да ли је Ходорковски то изрекао тек као сопствену утеху, или је његова моћ предвиђања заиста велика?

Слободан Самарџија