„Тешко је замислити и један тако чудан, потресан, и на први поглед необјашњив догађај у историји међународних односа, као што је био неочекивани и потпуни распад и нестанак тако велике силе, познате прво као Руска империја а потом – Совјетски савез”. Тако је својевремено, написао Џорџ Кенан, човек који је сматран за једног од архитеката америчке спољнополитичке стратегије током, такозваног, Хладног рата.

На Кенаново размишљање надовезује се Леон Арон, директор Руских студија на америчком „Ентерпрајз институту” и аутор биографије руског председника Бориса Јељцина. Он пише: „Свака револуција је својеврсно изненађење. Ипак, последња револуција у Русији свакако спада у највећа. У годинама пред 1991. није било, практично, ни једног западног експерта, ни једног научника, званичника или политичара, који је могао да предвиди предстојећи колапс Совјетског Савеза, а са њим и једнопартијске диктатуре, државно регулисане економије, и империје контролисане из једног центра, из Кремља. Како у оквирима Русије, тако и у оквирима целог Источноевропског блока” .

Овакав развој догађаја, судећи према касније публикованим мемоарима, нису антиципирали ни совјетски дисиденти, па ни сами будући револуционари. Када је Михаил Горбачов постао Генерални секретар Комунистичке партије, у марту 1985, нико од његових сарадника и партијских колега нијени слутио долазећу промену. Мада су постојала неслагања у вези са величином и дубином проблема у којима се тада налазио СССР, нико их није сматрао тако драматичном претњом, додаје Арон.

И што је можда и најинтересантније, све се десило на миран начин. Није било великог рата, разарања, страдања људи... Локални сукоби попут онога у Молдавији или Нагорно Карабаху нису били последица распада СССР-а. Тињали су и, са мање или више жестине, избијали и пре и после краха заједничке домовине.

Распад Совјетског савеза трајао је, практично, од 11, марта 1990, па до 25. децембра 1991, а огледао се у дезинтеграцији федералног политичког устројства и централне власти. Крајњи резултат је појава 15 нових република. Мада је у том двогодишњем периоду било много догађаја који су неминовно водили растакању прве земље социјализма, један од кључних свакако је био, такозвани, Августовски пуч, покушај делова руководства Комунистичке партије Совјетског савеза да свргну тадашњег шефа партије и председника државе Михаила Горбачова.

Горбачов је на чело земље дошао 11. марта 1985, по смрти Константина Черњенка. Себи је ставио у задатак да из корена измени односе унутар земље и унутар партије. Отпочео је процес ревитализације совјетске економије, увео већу слободу говора, олабавио неке партијске стеге, оживео спољнополитичке дијалоге, дао шансу млађим и стручнијим кадровима... Ипак, ништа од поменутог није било толико коренито да би водило распаду совјетске империје.

Урушавање је почело 11. марта 1990. проглашавањем независности у Литванији. Истим путем кренуле су нешто касније Летонија и Грузија. Естонија им се придружила баш у време Августовског пуча, а потом је кренула незауставива лавина: Украјина, Белорусија, Молдавија, Азербејџан, Киргизија, Узбекистан, Таџикистан, Јерменија, Туркменија, Казахстан, да би коначни печат ударила сама Русија. У писму упућеном 24. децембра 1991. Генералном секретару Уједињених нација, председник Руске Федерације Борис Јељцин је обавестио Светску организацију да се чланство СССР-а у Савету безбедности и свим осталим органима УН, а уз сагласност 11 република бивше заједничке државе, преноси на Руску Федерацију.

Многи се и данас питају да ли је све морало да иде таквим током. Историчари се слажу да је совјетска империја дошла до тачке када више није било могуће ићи напред без коренитих промена комплетног система. Оно што је спорно је да ли су те промене, саме по себи, проузроковале распад, или су на све утицала и дешавања на ширем међународном плану.

Вреди на крају поменути и следеће: према једном истраживању спроведеном 2006. године, 66 процената Руса жали због распада Совјетског савеза. Сличан став имало је и око 50 одсто Украјинаца међу којима је испитивање спроведено годину дана раније. Овакво размишљање последица је, између осталог, и чињенице да је распад највеће државе на свету изазвао и прекид у економским односима међу њеним чланицама, дубоку економску кризу и катастрофалан пад животног стандарда, како у постсовјетским републикама, тако и у државама, такозваног, Источног блока.

Чак и пре финансијске кризе, кроз коју је 1998. пролазила Русија, БДП (Бруто домаћи производ) у бившој совјетској матици пао је на половину онога какав је био средином деведесетих. Делови становништва некадашњег СССР-а, пре свега на појединим просторима Украјине, Централне Азије и Кавказа, и 2009. су живели у већој беди него две деценије пре тога.

---------------------------------------------------------------------------

Највећа геополитичка катастрофа 20. века

„Распад Совјетског савеза претворио се у националну трагедију“, изјавио је 2004. тадашњи руски председник, а садашњи премијер, Владимир Путин. Напомињући да су противречности које су у то време владале у совјетском друштву могле бити превазиђене и на друге начине, Путин је подсетио да су од распада велике државе корист имали само уски кругови политичке елите, као и онај део становништва (мањи) који се водио искључиво националним идејама. „Била је то једна од највећих геополитичких катастрофа Двадесетог века“, закључио је.

Погрешан правац

Према анкети „Левада центра“, спроведеној међу руским грађанима током прошлог месеца, слика о Августовском пучу 1991. није ни мало повољна. Наиме, чак 49 одсто испитаних убеђено је да је земља тада кренула погрешним правцем, 39 процената „револуцију“ сматра трагичним догађајем, 35 одсто пуком борбом за власт, док једва 10 одсто анкетираних верује да се њихова отаџбина у тим августовским данима окренула демократији, такозваним, западним вредностима, и расту стандарда обичних грађана.

„У том тренутку ми који смо живели у Русији, иза „гвоздене завесе“, само смо слушали о демократији“, испричао је извесни Сергеј Веретељни, бивши возач који је у „одбрани права на демократију“ чак био и рањен. „Заиста смо веровали у ту магичну реч. Ало много шта је испало другачије од онога што смо очекивали. На крају почели смо да се питамо: зашто смо, уопште, проливали сопствену крв?

Потрошене године

Дилема која мучи већину данашњих Руса – у шта им је отишло двадесет година живота – проистекла је из онога што су јој у том периоду „даровала“ три човека: прво Михаил Горбачов, последњи председник СССР-а, потом његов наследник, први председник Руске федерације Борис Јељцин и, на крају – Владимир Путин.