Иза три шиитска имена која обележавају друге ирачке парламентарне изборе од пада Садама Хусеина 2003. крију се три готово неспојиве платформе што Ирак поново доводи пред дилему каква га будућност чека уочи најављеног повлачења окупационих америчких трупа.

Нури ал Малики, актуелни премијер и двојица његових ривала, Ахмед Шалаби и Ијад Алави покушаће да 19 милиона бирача убеде да следе њихове програме од чега зависи да ли ће Ирак бити окренут себи, или ће изазове безбедности и стабилизације решавати уз помоћ шиитског Ирана, односно сунитске Саудијске Арабије.

Нури ал Малики, 59, ирачки премијер који живи и ради у добро чуваној Зеленој зони, у вили на обалама Тигра. Готово непознат пре четири године, испео се на врх као компромисни кандидат подељеног шиитског блока.

Упркос многим катастрофама послератног Ирака, „слаби човек на слабој позицији“ – како је описиван 2007. – успео је да се одржи на власти. Показао се као тврд преговарач са Американцима а знао је, ако је потребно, да удари и на своје ирачке савезнике.

Успео је да шиитске милиције протера из Басре, да се супротстави курдским пешмергама, да одлазећег Џорџа В. Буша наговори да убрза америчко повлачење. Сасвим је мирно поднео чувени напад ципелом током конференције за штампу.

Прошле године обезбедио је победу на провинцијским изборима. Чинило се да је избегнут секташки сукоб шиита и сунита и чинило се да је Ирак добио оно што већина његових становника прижељкује: ауторитарног лидера који бескомпромисно управља земљом.

Тако је пре годину дана било сасвим извесно да ће Малики са својом коалицијом шиита, сунита, Курда, хришћана и независних победити и на овим изборима. Онда су ствари почеле да се погоршавају од августа када је серија бомбашких акција почела да крњи Маликијеву репутацију иако је он и даље најпопуларнија личност Ирака.

Двојица највећих ривала су иста двојица која су били његови противкандидати и на изборима 2005: др Ахмед Шалаби и др Ијад Алави. Све указује да унутрашњи конфликт који је Ирак довео на руб грађанског рата није разрешен и да се наставља борба за утицај између шиитског Ирана и сунитске Саудијске Арабије.

Шалаби и Алави репрезентују две стране тог конфликта.

Кандидат Шалаби, 65, који је кампањом управљао из бивше бразилске амбасаде – једне од најлепших грађевина Багдада – по многима је највеће изненађење. Овај припадник највишег социјалног ешалона прошао је кроз озбиљну трансформацију. Од блиског савезника најмилитантнијих Бушових јастребова које је наговарао на инвазију претворио се у најутицајнијег лобисту техеранских ајатолаха.

Шалаби је у савезу са антиамеричким шиитским лидером Муктадом ал Садром и сматра се најозбиљнијом Маликијевим ривалом. Тврди се да је Шалаби одговоран за дисквалификацију 500 од неких 6.000 кандидата на основу проблематичних оцена да су „блиски“ партији БААС погубљеног Садама Хусеина који је фаворизовао мањинске суните.

Листа је у међувремену смањена на 170 имена, али међу онима којима је онемогућен излазак пред бираче има и уважених сунитских политичара на које су рачунали и Малики и администрација Барака Обаме.

Бивши премијер Алави, 64, сместио је штаб у некадашњем багдадском уреду БААС-а, суморној грађевини бункерског изгледа, мада му то много не смета јер највећи део времена проводи ван Ирака. На изборе излази осетно ослабљен јер је Шалаби успео да на листу проскрибованих стави једног од његових утицајних савезника, сунитског политичара Салеха ал Мутлака.

Алави је секуларни шиит са дијаметрално различитим визијама од Шалабија. Само две недеље уочи избора посетио је Саудијску Арабију и сунитске суседе Ирака са циљем да Ирак „интегрише у арапски систем“ – што другим речима значи да га одвуче од иранског утицаја.

И једна и друга тактика су опасне јер би Ирак поново могле да увуку у секташке обрачуне, онакве какве политичари кажу да више не желе. Све би ишло у корист и Ирана и Саудијске Арабије – јер ни једни ни други не желе снажан, независан Ирак.

Показује се да су центрипеталне силе изузетно јаке. Политичка савезништа која имају претензију да буду изнад религиозних подела очито да на изборима немају велику шансу.

Американцима, који намеравају да борбене трупе повуку до августа а све војнике до краја 2011, веома је важно учешће сунита на изборима. Уколико се поново дестабилизују њихове провинције Анбар и Салахудин широм се отварају врата тероризму.

Не изненађује да се Вашингтон супротставио Шалабијевом „чишћењу“ изборних листа. Потпредседник Џое Бајден је у јануару посетио Багдад да би од премијера Маликија тражио да се рестрикције ставе ван снаге. Генерал Рејмонд Одиерно, главнокомандујући америчких снага у Ираку, оштро је прошле недеље напао Шалабија за кога сматра да је под „јасним утицајем Ирана“.

Чињеница да ни Бајден ни Одиерно нису успели ништа да промене говори о Шалабијевој снази. „Опраштамо Одиерну јер је ухватио Садама“, супериорно одговара Шалаби на једну колумну „Вашингтон поста“ што је америчког генерала навело да каже да би његове трупе могле у Ираку да остану и дуже него што је Обама обећавао током кампање.

Оно што је извесно, је да ће премијер бити шиит, председник Курд а председник парламента сунит. Ирачка верзија либанске поделе власти. Тачно је да је то формула која осликава демографске реалности Ирака, али је тачно и да је огледало религиозних подела које лако експлодирају.

У случају да нико не оствари јасну победу у трци за 325 посланичка места, предстоји тешко натезање око стварања коалиционе владе, што само увећава опасност обнове конфликта. Јучерашња експлозија у светом шиитском граду Наџафу и 49 погинулих током последњих дана кампање нови су доказ колико је Ирак далеко од стабилности.

Американци се око тога све мање питају. Утицај Вашингтона је сувише слаб да би Обама могао озбиљније да утиче на ирачка збивања. Па и на овај најновији тест младе ирачке демократије.