Kabul, 12. jula – Svoju bazu – jer američka ambasada u Kabulu i nije ništa drugo nego jedna velika civilno-vojna baza (premda u pojedinim delovima liči na ograđeno deluks stambeno naselje, s bazenom i teniskim terenom) – napustili smo u tri blindirana džipa, koji međutim nisu formirali kolonu: odmah su se razdvojili, iako su krenuli ka istoj destinaciji.

I vozač i suvozač imaju pored sebe zapete američke poluautomatske puške „M-4”. Dok vozač prati saobraćaj, suvozač osmatra okolinu i radio-vezom vrši neku šifrovanu koordinaciju. Brzo, ipak, prolazimo kroz popodnevnu kabulsku gužvu.

Kroz kapiju, kojoj prethodi stražarsko mesto s dobro osiguranim grudobranom i rampom, ulazimo u jedan kompleks na periferiji grada koji spolja liči na neko skladište, s velikim metalnim halama i ponekom kontejnerskom kućicom. Ali već ulazak u jednu od njih otkriva da prvi utisak vara.

U kancelariji smo Zijaulhaka Amarhila, šefa „odeljenja operacija na terenu”. A nalazimo se u kompleksu Nezavisne izborne komisije. Povod je da proverimo kako teku pripreme za druge predsedničke izbore otkako su svrgnuti talibani. Prvi su održani 2004. (pobedio je Hamid Karzai), a drugi su zakazani za 20. avgust. Glavni kandidat je opet Karzai, a suprotstavlja mu se 37 protivkandidata, među kojima i dve žene.

Zijaulhak Amarhila, Avganistanac u svojim četrdesetim, kaže nam prvo da je za izbore planirano otvaranje 28.663 izborna mesta, ali da li će sva biti otvorena na izborni dan ne može da kaže. Sve će zavisiti od bezbednosne situacije koja se, po njemu, u pojedinim krajevima zemlje „pogoršava dnevno”. Upravo je dobio je izveštaj da je jedan distrikt u Nuristanu pao u ruke talibana.

Da se izbori zaista pripremaju temeljno pokazala nam je poseta jednom od hangara u kojem smo zatekli prizor za koji, s obzirom na to gde smo, nismo bili pripremljeni. Naime, ušli smo u jednu dobro rashlađenu halu u kojoj su treperila svetla sa oko 400 kompjuterskih ekrana ispred kojih su sedeli mladi Avganistanci (i poneka Avganistanka) i nešto kuckali po tastaturama.

To je „data centar”, mesto na kojem se verifikuju birački spiskovi. Ono što je bilo prijatno iznenađenje ovde bila je sofisticiranost tehnologije koja je korišćena u ovu svrhu: „biometrijski” formulari popunjeni na terenu prvo su skenirani, potom su operateri te podatke unosili u poseban elektronski formular, da bi onda bili proveravani u bazi podataka u centralnom serveru.

Na prošlim izborima, na spiskovima je, od oko trideset miliona Avganistanaca, bilo njih oko šesnaest miliona. U međuvremenu, baza je dopunjena sa nešto više od četiri miliona novih birača. I sve to organizovano, utisak je, mnogo sistematičnije nego u nekim „iskusnim“ demokratijama.

Sređeni spiskovi su, naravno, preduslov, ali ne i garant uspešnih izbora. U potonjem brifingu u američkoj ambasadi s članovima Izbornog tima UN, na čijem je na čelu američki ambasador Timoti Majkl Keri, potvrđujemo utisak koji smo u četvrtak stekli u razgovorima u američkoj misiji pri NATO u Briselu: da su predstojeći izbori provera da li je nova američka strategija za Avganistan, ona koju je u martu obelodanio predsednik Obama – strategija „dobrog rata” – zaista delotvorna.

Zašto avganistanski, za razliku od iračkog, zaslužuje epitet „dobrog” i šta je to „dobro” u američkom, NATO i međunarodnom vojnom i svakom drugom angažovanju u ovoj nesrećnoj zemlji koja već 30 godina ratuje i sama sa sobom i protiv stranih okupatora?

Svi sagovornici o ovoj temi – a proteklih dana bilo ih je zaista mnogo, kako u Briselu, tako i ovde, u Kabulu – insistiraju na jednom: Avganistan mora da bude izbavljen jer će u protivnom svet biti mnogo nestabilniji i znatno opasniji.

Tu opasnost donose Al kaida i radikalni islam koji su svoju destruktivnost uverljivo pokazali 11. septembra 2001, spektakularnim napadima na Njujork i Vašington. To je bio početni povod da se vojno interveniše u Avganistanu i da ta intervencija potom dobije pokroviteljstvo UN i NATO partnerstvo.

Ali strategija koja je tamo vođena pod Bušovom administracijom pokazala je da problem ne može da se reši samo vojnim sredstvima. Svi sada podvlače „sveobuhvatan pristup” i naglašavaju „regionalnu sliku” – da Avganistan ne može da se stabilizuje bez angažovanja Irana, Pakistana i Indije. Pa i Rusije, koja već sarađuje, kako nam reče jedan visoki američki NATO funkcioner, „periferno, ali suštinski”.

Po novoj doktrini „dobrog rata”, likvidacija neprijatelja (talibani, pobunjenici, teroristi i kriminalci), samo je 25 odsto posla. Ostalih 75 odsto je – pridobiti Avganistance.

A oni će biti pridobijeni ako mi se osigura ono najneophodnije: bezbednost, pravda i pruži prilika da žive i rade. „Nema bezbednosti bez dugoročnog razvoja i obrnuto”, ostalo mi je podvučeno u beležnici.

Lepo zvuči – ali kako dotle stići? Sada smo u „stab ilizacionoj fazi”, rekao nam je jedan od četiri američka ambasadora, koliko je danas, na raznim dužnostima, u Kabulu. Haos je uvek išao na ruku talibanima, primetio je drugi.

Treći nam je objasnio da postoji još jedan problem: kako da našima kod kuće objasnimo zašto smo ovde.

Svi se pri tom slažu da je ova godina u tom pogledu „kritična”, a izbori koji treba da u praksi potvrde ono što izgleda sasvim lepo u teoriji, sasvim su blizu.