Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Да ли је оно што је Барак Обама учинио прошле недеље – јавно затражио да се израелско-палестинско помирење постигне на границама пре рата 1967. године – био храбри државнички потез, или недовољно промишљен дипломатски и политички ризик?

На америчкој сцени, одговор на ово зависи од тога кога питате. За једне је то нешто што је једино реално, док је републиканска опозиција то дочекала као добродошлу прилику да председника оптужи како „издаје јединог правог пријатеља” на Блиском истоку.

После онога што се догодило у петак, када је израелски премијер на заједничком изласку пред новинаре после двосатних разговора са Обамом, искористио прилику да домаћину „очита лекцију” о историји и не баш увијено му поручи да се оно што предлаже никад неће обистинити, извесно је само једно: САД више не потписују бланко све што тражи Израел.

Бенјамин Нетанијаху се потом мало „ујео за језик”, објашњавајући у изјавама преко викенда као су разлике између њега и Обаме „преувеличане”. „Истина је да имамо различита мишљења, али то је међу пријатељима”, рекао је Асошијетед пресу.

Иако је реч о старој америчкој позицији о границама, њено јавно и сасвим директно изношење створило је нову чињеницу. Мада је циљ био да се покрену заглављени мировни преговори, први утисак је да су на овај начин додатно блокирани. Упућени, међутим, тврде да је то само почетак једне сложене дипломатске игре, у којој Америка има средства за притисак и на једну и на други страну.

Пркос који је Нетанијаху показао у Белој кући јесте без преседана – грубо критиковао шефа државе од које зависи постојање Израела – то је било намењено пре свега „потрошњи” код куће. У Обамином предлогу – или захтеву – има довољно простора за маневре после којих би оба блискоисточна љута непријатеља могла да буду помирена на начин којих би их оставио подједнако (не)задовољним.

Обама јесте рекао да је повратак на границе из 1967. неопходан, што за Израел није прихватљиво због многих јеврејских насеља у међувремену подигнутих на окупираној палестинској земљи. Али и за то је понудио излаз, предлогом о договорној замени територија, што је детаљ који је подједнако важан као и главни принцип.

Од Палестинаца је затражио да њихова будућа држава буде без војске, што горка пилула за гутање, а ове недеље, на седмодневној европској турнеји, лобираће и да се спречи симболично признавање Палестине у Уједињеним нацијама, што би био психолошки и политички ударац за Израелце.

Обама је јуче своју формулу за блискоисточни мир бранио и пред за ову тему најнезгоднијом публиком: Америчко-израелским комитетом за јавне послове (АИПАК), што је друго име за главни израелски лоби у САД.

Био је то важан наступ, с обзиром на чињеницу да је следећа година изборна и да је 2008. Обама добио 78 одсто јеврејских гласова. Мало је вероватно да ће исти постотак обезбедити и 2012, али има довољно времена – и адута – да америчким Јеврејима објасни како је његова политика у најбољем интересу Израела.

Пред АИПАК-ом ће у понедељак говорити и Нетанијаху, кога уторак сигурно чекају и аплаузи у Представничком дому Конгреса, где га дочекује републиканска већина.

Обама је међутим данас на терену спољне политике јачи него што је икада био, поготово после успеха у ликвидацији Осаме бин Ладена, и генерално добром пријему његовог блискоисточног говора, у којем Израел и Палестинци нису били једина тема, већ и репозицонирање Америке у региону у контексту још нестишалих арапских буна. Као председник, он је очигледно решен да обликује будућност, уместо да је само накнадно анализира.