Један је Кисинџер

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Доктор К.” је у прошли понедељак дискретно, са породицом, прославио свој 90. рођендан. Физички је приметно ослабио – креће се уз помоћ штапа, почетком марта је после пада у кући накратко био у болници, артерије су му већ оперисане и где треба премошћене, али му је дух оштар као што је увек био.

На пензију, наравно, не помишља: његова консултантска кућа у Њујорку је у пуном погону. Прошлог септембра тамо је, да би разговарао о побољшању позиција Србије у Америци, свратио и наш министар иностраних послова Иван Мркић.

Алфред Хенри Кисинџер – доајен америчке дипломатије и један од најчувенијих државних секретара у историји, ушао је у десету деценију живота са репутацијом која га прати од почетка јавне каријере: да има подједнако ватрених обожавалаца колико и љутих критичара.

По томе колико дели нацију може да се пореди само са њеним садашњим председником. Али док Барак Обама засад место у историји обезбеђује само због чињенице да први Афроамериканац у Белој кући, Кисинџер је у подједнакој мери био креатор историје колико, у неколико значајних књига, и њен тумач.

Мало је данас у свету људи за које се може рећи да су на светска збивања у последњих пола века толико утицали као овај имигрант из нацистичке Немачке, коју је са породицом напустио кад је имао само 15 година.

Енглески је наводно по приспећу у Њујорк научио за само 15 дана (али је задржао свој приметан немачки акценат). Кад је примио америчко држављанство, крштено име Хајнц американизирао је у Хенри.

На Харварду је био бриљантан студент политичких наука и историје, да би потом докторирао радом о Метерниху, дипломати  Аустријске царевине из прве половине 19. века чије ће методе и сам примењивати.

Као „Рокфелеровог републиканца” (био је саветник Нелсона Рокфелера, унука чувеног нафтног тајкуна, који је био потпредседник у администрацији Џералда Форда), у Вашингтон га крајем 1968. доводи Ричард Никсон и поставља на место саветника за националну безбедност.

У следећих осам година, што стицајем околности, што својом дипломатском мудрошћу и вештином, Кисинџер ће бити главни актер у неколико догађаја који ће променити и Америку и свет.

Биће, прво, главни преговарач са северновијетнамским комунистима да би Америку извукао из њеног безнадежног рата у југоисточној Азији (у коме је у једном моменту имала 550.000 својих војника), рата који је уништио политички консензус у САД о томе како водити онај велики, хладни рат, односно како се глобално супротстављати експанзији главног геополитичког и идеолошког ривала, Совјетског Савеза.

За мировни споразум са чланом Политбироа Комунистичке партије Северног Вијетнама Ле Дук Тоом, добио је 1973. Нобелову награду за мир, иако је рат у моменту кад ју је примао увелико беснео. Недавно је признао да је то ипак био његов пораз. „Америка је желела компромис, а Вијетнам победу”, објаснио је са накнадном памећу.

Престоница вијетнамског југа, Сајгон, у руке комуниста са севера пала је у априлу 1975, а Кисинџера многи критикују и због бруталног бомбардовања Камбоџе од марта 1969, до пред крај маја 1970. у којем је убијено око 40.000 људи.

Тада је стекао репутацију „реалисте без моралних скрупула” коју ће оснажити својом улогом у подстрекавању војног удара у Чилеу, у којем је у јесен 1973. свргнут левичарски председник Салвадор Аљенде и на власт доведен генерал Аугусто Пиноче.

Кисинџерова логика је била да је и најгори десничарски режим пожељнији од најбоље левичарског – и да је то интерес Америке.

Седам година Пиночеове владавине донели су, истина, Чилеу економски опоравак, али уз страшну цену: десетине хиљада жртава режимског насиља у више од хиљаду логора широм земље у којима је без суђења држано, мучено и ликвидирано на десетине хиљада осумњичених Аљендеових присталица. Кисинџер због тога није могао да путује у неке земље, јер му је запрећено да би као саучесник у тим злочинима могао да буде ухапшен.

Његов највећи подвиг и један од кључних догађаја у другој половини 20. века била је припрема Никсоновог одласка у Кину у фебруару 1972, што је довело до постепене нормализација америчко-кинеских односа и до нове равнотеже у односима са Совјетским Савезом.

Одустајући од става да је Тајван једина „права Кина”, обезбеђујући „Маовој Кини” заштиту од СССР-а на Западу и гарантујући јој безбедност од тада економски много снажнијег суседа и ривала Јапана на истоку, Никсон и Кисинџер су јој помогли да под диригентском палицом Денг Сјаопинга крене у своју економску реформу која ће је учинити великом економском силом и из апсолутног сиромаштва извући највећи део Азије.

Међу његовим дипломатским постигнућима је и споразум између Израела и његових арапских суседа, Египта пре свих, који ће им обезбедити мирољубиву коегзистенцију упркос нерешеном палестинском питању. Наравно, у америчком интересу

У личном животу је био и, у мери колико му данас то омогућавају године, бонвиван. Женио се два пута (има двоје деце из првог брака), а пратиле су га приче да је имао аферу са италијанском глумицом Ђином Лолобриђидом.

Њему се приписује изрека да је „власт најјачи афродизијак”. Велики је љубитељ (европског) фудбала, а средином 2011. председник ФИФА га је ангажовао као саветника у борби против корупције у светској фудбалској влади.

Кад га је на месту шефа дипломатије у јануару 1977. заменио изабраник Џимија Картера Сајрус Венс, Кисинџер се посветио саветовању – његове анализе и ставове уважавало је чак десет америчких председника – и писању књига.

Његови мемоари о годинама у Белој кући сматрају се интелектуално много стимулативнијим него укоричена сећања оних који су у његовој улози тамо били пре и после њега: његове књиге (укупно 11) откривају га и као политичког филозофа који пише разумљиво и аргументује уверљиво.

„Дипломатија” коју је објавио 1994. својеврсна је антологија реалполитике кроз историју. Одатле се често цитира дефиниција да „империје немају интереса да оперишу у оквиру неког међународног система, већ теже да буду систем”. Из тог времена у памћењу је и његово питање „који је телефонских број Европе?”.

Кисинџерово најновије дело – „О Кини” (2011) – незаобилазно је за разумевање изузетности ове велике земље (коју је од 1971. посетио више од 50 пута). Једна од његови теза је да Кина и САД нису ни априорни пријатељи ни непријатељи, већ да треба да сарађују где могу и избегавају конфликт, јер би био узалудан посао ако би Америка покушала да својим савезништвима заокружи Кину, као што је подједнако незамисливо и да Кина из свог азијског окружења може да истисне Америку.

За грех му се узима што је подржао одлуку председника Џорџа Буша млађег да окупира Ирак, у чланцима које објављује у „Вашингтон посту” сматра да спречавање нуклеаризације Ирана треба да буде апсолутни приоритет америчке политике, против је интервенције у Сирији...

У многим је утицајним саветима и комисијама, међу којима је и тајновита „Билдерберг група” за коју љубитељи теорија завере тврде да управља светом (њених 120 до 140 чланова, политичари, бизнисмени и понека крунисана глава, састају се једном годишње још од 1954).

Реализам „Кисинџеровог стила” популарнији је данас у Белој кући него међу његовим републиканцима. Обама на „кисинџеровски” начин жмури пред оним што својим грађанима раде режими неких америчких савезника на Блиском истоку и другде, а Џејкоб Хелбурн, уредник познатог спољнополитичког магазина „Нешенел интерест” Обамине погледе на свет описује као „неокисинџеризам”, па чак и напомиње да би председник о спољној политици ускоро могао да говори „са немачким акцентом”.

Како год било – један је Кисинџер.