Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 19. јануара – „Југо” је лане коначно сишао са производних трака и дефинитивно постао историја, да би постао предмет истраживања – и правих историчара. За 2. март је наиме најављена премијера књиге Џејсона Вуића, професора историје са Вудбриџ колеџа (држава Вирџинија), са провокативним насловом: „Југо: успон и пад најгорег аута у историји”.

Али, епитет „најгори” само је маркетиншка провокација: студија, која је, према првим овдашњим приказима, веома добро истражена и питко написана, у ствари је хроника једног пословног и истовремено политичког подухвата, који је спектакуларно почео и исто тако громко је пропао. Професор Вуић (Американац српског порекла, који је једно време живео у Сомбору и Новом Саду), наиме, пише о аутомобилу, али и о људима и политичким околностима које су део те приче.

То је, дакле, на неки начин и хроника о Југославији осамдесетих, жељној да повећа свој извоз и уравнотежи спољнотрговински биланс, о америчком предузетнику Малколму Бриклину, који је започео многе подухвате (и чија је главна вештина била да из сваког изађе пре него што пропадне), америчким дипломатама, пре свега о амбасадору Лоренсу Иглбергеру, а шири план свега је несврстана СФРЈ којој Америка, у околностима када се није знало да ће се пасти Берлински зид и са позорнице нестати Совјетски Савез, жели да помогне. „Застава” је тако у рекордних шест месеци успела да, уз помоћ Бриклинове екипе, себе реорганизује за производњу преуређеног „југа” (коме је баш због Америке тада дато то име). Аутомобил из „егзотичне земље” је потом успео да прође ригорозну америчку „хомологизацију” и на тржиште изађе са главним адутом, који није био ни у дизајну, ни у снази ни у квалитету, него – у цени. У време када је најјефтинији нови ауто на америчком тржишту коштао 9.113 долара, „југо” је понуђен за само 3.995.

То му је донело бесплатан публицитет који се мери милионима долара. „Југо” је овдашњу премијеру имао 1985, поставши инстант хит и у анале америчке аутомобилске историје је ушао као најбрже продавани ауто из Европе на америчком тржишту.

Еуфорија је трајала годину дана, колико је било довољно да се прода 160.000 комада, али и да „Заставин” производ покаже све мане самоуправног система контроле квалитета. „Југо” постаје предмет вицева (претрага „yugojokes” на „Гуглу” данас нуди чак 36.000 страница). Међу тим шалама има и истински духовитих и оригиналних („произвођач ’југа’ је управо смислио најсигурнији начин да спречи крађу својих аутомобила – повећао је плочицу са именом” – гласио је својевремени виц једног од најпознатијих овдашњих ТВ комичара Џеј Лено), мада је већина само обрада старих фазона о лошим аутомобилима. (Са по једним вицем о „југу” иначе почиње свако поглавље књиге професора Вуића која има 272 стране, издавач је „Хил анд Ванг”).

Бриклин је свој удео у фирми „Југо Америка” продао 1988. за 40 милиона долара, а фирма је банкротирала и ликвидирана 1991. (Бриклин је и даље у аутомобилском бизнису, сада се, са фирмом „Визионарна возила” бави електричним аутомобилима). „Југо” се иначе ових дана помиње и другим поводима, када после недавног сајма аутомобила у Детроиту експерти рециклирају тему о најлошијем ауту свих времена. „Југо” је опет у најужем избору, али нема консензуса да је заиста био најгори у историји. Према професору Вуићу, он је, у ствари, био „предодређен” да добије такву титулу. Сама чињеница, сматра професор, да је прошао америчке тестове безбедности и емисија, доказ је да је био „релативно пристојан ауто”. Није био најгори чак ни на „креш” тестовима: ту титулу је тада понео „исузу”. Титулу прва три аутомобила по стопи фаталних удеса на 10.000 возила понели су три домаћа „шевролета”, а не југословенски „југо”. Лошем имиџу је допринело много тога, од чињенице да је био најјефтинији (а ауто је статусни симбол), па до тога да је долазио из „комунистичке” земље.

Уосталом, титула најгорег би сигурно припала „трабанту” или „запорошцу”, да се било који аутомобилски производ из источног блока одважио да крочи на најзахтевније тржиште света. „Југо” се пак испрсио, а гледајући уназад, могао је, да је било више пословне спретности, индустријске дисциплине у Крагујевцу (и другачије судбине Југославије), да прође и много боље

Покушај да међу дилерима половних аутомобила овим поводом видимо како стоји „југо” донео је мршав резултат. Само један продавац је у својој гаражи имао два „југа”, оба из 1988, која су прешла по око 150.000 километара, и, како предочава, у одличном су стању (једном је само неисправан показивач горива). Купио их је половне 1997, и возио „по једном недељно”. „Одлични су да се провозате за забаву и успут привучете много погледа”, истиче у свом огласу. Цена: по 2.200 долара. Продаје их, иначе, зато што би желео да „више буде возач, а мање колекционар”.

Милан Мишић