У једној филмској пародији емитованој у Новогодишњем програму на Првом каналу руске телевизије, а која ових дана кола интернетом, британска краљица Елизабета Друга телефоном позива Украјинског председника. Наравно, јавља се шеф државе Виктор Јанукович. „А где су онај ‘рошави’ и ‘матора векна’”, пита краљица мислећи на бивши владајући пар – Виктора Јушченка (председника) и Јулију Тимошенко (премијерку). „Ја сам ту уместо њих”, одговара Јанукович. „Па ти уопште ниси забаван, видећу још”, завршава разговор разочарана краљица.

Прилично неукусна шала рекло би се, али која, на жалост, на прави начин осликава садашњи углед некадашњих вођа украјинске „наранџасте револуције” из 2004/05. године

За Јулију Тимошенко, некадашњу „наранџасту принцезу” и бившу председницу украјинске владе, протекла година била је све, само не добра. На председничким изборима одржаним 7. фебруара Виктор Јанукович јој је одржао праву лекцију из популизма и на своју страну привукао и неке од њених најближих поштовалаца, најзагриженијих бораца за „Украјину са западњачком демократијом”. Слика се мењала, практично, преко ноћи, а људи на које је Тимошенкова могла да рачуна у најављеном одговору на Јануковичеву победу, бивало је све мање. „Блок Јулије Тимошенко”, политички савез који је бившу совјетску републику продрмао из темеља, распао се.

Како се година приближавала крају проблеми су почели да се гомилају. Кренуло је хапшење најближих сарадника Тимошенкове, а њој самој је, практично, ограничено кретање. Све под оптужбама за незаконито манипулисање државним парама и сличне махинације. Између осталог, на душу јој се ставља ненаменско коришћење 180 милиона и 200 милиона евра добијених из програма „Кјото протокола”, а намењених очувању животне средине. Бивша премијерка осумњичена је и за незaконито присвајање 1.000 аутомобила. Истражитељи су кренули и преко Атлантика, у САД, не би ли тамо ишчепркали још понешто из везе Тимошенкове са бившим украјинским премијером Павлом Лазаренком (1996-97), осуђеним 2006. према америчким законима по чак 15 тачака, међу којима и за прање новца. Како су пренели украјински медији, пут се – исплатио.

Неколико дана пред Нову годину ухапшен је и Јуриј Луценко, бивши министар унутрашњих послова. Полиција је за ово хапшење ангажовала и једанаест припадника специјалне јединице „Алфа” који су некадашњег првог човека полиције заскочили док је – шетао пса. Све је обављено као у шпијунским филмовима: специјалци су сачекали да Луценко изађе из видокруга камере за надзор постављене на кући у којој поменути живи, шчепали га, убацили у комби и одвезли. Да ли је овакво хапшење заиста било неопходно или је то, у ствари, порука другима чији „случајеви” тек чекају акцију полиције, остаје да се види. Украјински медији, међутим, склони су објашњењу по којем Виктор Јанукович не жели да понови грешку својег претходника Јушченка, и убрзано ради на елиминисању политичких противника из јавног живота.

Некако тако би се могло објаснити и својеврсно ћутање „наранџастог председника у оставци”. Наиме, Виктор Јушченко, саборац Тимошенкове из оних револуционарних славних времена када је Кијев на неколико зимских дана био престоница света, одлучио је, очигледно, да се у новим околностима претерано не истиче, следећи логику да истражно-судским органима не треба давати превише материјала за њушкање по непосредној прошлости и „детаљима” функционисања државног апарата „огрнутог наранџастим шаловима”. Свестан да је као политичка фигура сасвим потрошен, и да више нема подршку ни код куће ни у иностранству, решио је да игра у позадини.

Судбина Јулије Тимошенко требало би да буде решена у предстојећим месецима. Критике опозиционара да је реч о политичком случају, за сада, се разбијају о чврст зид доказа забележених у финансијским књигама владе којом је она лично руководила. Да ли ће полиција кренути и дубље у прошлост и позабавити се и њеним „муњевитим политичким успоном” из времена већ поменутог Лазаренка, као и богатством које је у истом периоду накупила, зависиће ипак од политичке воље. Јер управо та врста животног пута неминовно указује на замагљену политичку слику украјинског постсовјетског транзиционoг периода.  

Слободан Самарџија