Британци су променили и власт и историју: добили су најмлађег премијера у последња готово два века а вероватно и прву коалициону владу после краткотрајних експеримената седамдесетих година прошлог века.

Премијер је постао конзервативац Дејвид Камерон (43) и одмах најавио да ће нови кабинет саставити у договору с вођом либералних демократа и вршњаком Николасом Клегом (43).

До смене у политичком врху Уједињеног Краљевства дошло је после оставке досадашњег премијера, лабуристе Гордона Брауна (59) који је тим чином, најзад, признао пораз на прошлонедељним изборима. Пет дана се надао да ће својим партијским колегама омогућити да са трећепласираним либералним демократама формирају коалициону владу али је и у том надметању с реалношћу претрпео неуспех.

Примопредаја премијерске функције извршена је протоколарним посредовањем краљице Елизабете Друге. У два одвојена чина, традиционално званих „рукољуб”. Од Брауна је примила оставку а убрзо потом Камеруну понудила, што је он прихватио, да састави нову владу.

Посматрачи су, при том, забележили неколико куриозитета.

Док је Браун одлазио службеном лимузином „дајмлер”, Камерон је дошао својим „јагуаром”. Обојица су се пред јавношћу појавили са супругама, Камеронова у другом стању, а Браун је прилику искористио и да први пут представи два сина.

Разлика се испољила и у обраћањима нацији. Док је Браун дрхтавим гласом на себе преузимао, што му и други приписују, одговорност за изборни крах странке, Камерон је нацији поручио да ће „стабилна влада радити за општу добробит” и за стварање „одговорнијег друштва”, суоченог с „великим дефицитом, дубоким социјалним проблемима и с политичким устројством коме су неопходне реформе”.

Потребу за реформама система, поготову изборног, у предизборној кампањи су, међу водећим странкама, истицали једино трећепласирани либерални демократи. До само неколико сати пре Браунове оставке се махом прогнозирало да ће се као језичак на ваги приклонити лабуристима и створити „прогресистичку владу” али су, по Камеруновим речима, склопили савез са конзервативцима. Тек ће се видети како је дошло до тог послеизборног савеза и да ли ће га прихватити посланици из редова либералних демократа. Нагађа се, у међувремену, да би Клег могао да добије функцију вицепремијера.

Расплет је окончао пет дана дугу послеизборну драму, с низом прогнозерских обрта, као и 13 година дугу владавину лабуриста. Браун је, чује се, рачунао да ће бити дуго на власти, као његов претходник Тони Блер, али је морао да је препусти већ после три године.

Пред новом владом је низ изазова, од којих је свакако највећи – финансијска криза. Да ли ће и како да се у том кошмару усагласи коалиција – питање је на које се одговор очекује с ванредним интересовањем, а чијем ће одгонетању помоћи и кретање на берзама.

Британци иначе нису склони коалиционим владама. Сматрају их недовољно поузданим. Изразиту предност дају једностраначкој власти у свом вишепартијском систему.

Либерални демократи саопштавају да су их лабуристи у преговорима „разочарали” тако да је отпала могућност да са њима оснују владу Лаб-Либ. Шта их је навело да више поверују у тандем К-К (Камерон–Клег) није речено.

Клег је и сам претрпео неуспех на изборима, али су му послеизборне комбинације увећале перспективу. Странка му је освојила мање гласова него што је наговештавала његова харизматичност и телевизичност. А с с њим таквим и – Камерону, чија је партија освојила највише гласова али не и апсолутну већину која би јој омогућила да самостално формира стабилну владу.

Аналитичари процењују да је Британија садашњим исходом ушла у политички период за који нема довољно искуства. Као у неку врсту транзиције – од традиционалних рокада ка неувежбаним променама.

М. Пантелић