Кошмарни дан куће Сауда

Блиски исток пролази кроз револуционарна времена. Млади људи су као никада до сада охрабрени и одлучни да реформишу своје земље, а оно што се догађа у Тунису, Египту, Јемену, Бахреину или Либији могло би да се прелије и у друге земље региона.

Рецимо у Саудијску Арабију. Први захтеви за променама забележени су 24. фебруара када је група утицајних интелектуалаца од 84-годишњег краља Абдулаха затражила да послуша ехо незадовољства младих Арапа и прихвати дугорочне политичке и социјалне реформе.

По већ виђеном сценарију, страна на Фејсбуку названа „Саудијска револуција 11. марта“ позива на протест и окупљање по џамијама широм земље, укључујући и Меку и Ријад. Захтева се да владар буде биран, баш као и чланови монарховог саветодавног тела познатог као Шура.

Колико ће бити озбиљан изазов „револуције Ханаин”, унапред тако назване по долини у близини Меке, попришту једне од последњих битки које је пророк Мухамед 630. године водио против бедуина и једва победио.

Ако „револуција јасмина” негде мора да се заустави, биће то вероватно на капијама куће Сауда, владара дубоко конзервативне и корумпиране краљевине, највећег светског извозника нафте.

Министарство унутрашњих послова реаговало је после недавних протеста око стотину шиита на истоку земље. Делује као мали сигнал промена, али министарство је одмах забранило демонстрације уз образложење да су у супротности са исламским законима којима се управља краљевина којој је Куран устав.

Необично. Протести у Саудијској Арабији не могу да буду забрањени – они никада нису били дозвољени.

Помно пратећи збивања у Бахреину, власти су мобилисале више од 10.000 припадника снага реда да спрече нереде на североистоку краљевине, у области Катиф, где су шиити у већини. Дамам и други градови су под опсадом како би се избегао најтежи кошмарни сан режима: долазак арапског буђења.

Шеф саудијске дипломатије управо је упозорио да ће власт одлучно одговорити на било какав покушај активиста шиитске мањине – прослеђен и сунитској већини – да после данашње молитве петком изађу на улице захтевајући промену режима.

Национални дијалог а не протест, поручује домаћој јавности принц Сауд ал Фејсал. Други део поруке упућен је најближем савезнику – САД – пошто је Вашингтон у уторак затражио да Саудијска Арабија допусти протесте.

„Сједињене Државе подржавају сет универзалних вредности, укључујући право на мирно окупљање и слободу изражавања”, каже Стејт департмент. „Та права морају свуда да буду поштована, укључујући Саудијску Арабију.”

Саудијски одговор Америци је оштар. Формулација „морају” посебно иритира Ријад. „Председник Барак Обама мисли да он може да поставља законе Саудијској Арабији”, узвраћа уводник саудијског дневника „Араб њуз”. „Понашање Вашингтона је увредљиво и само може да допринесе већ ионако снажним антиамеричким осећањима у краљевини. Не говорите нам како да управљамо својом земљом. Нико нам неће наређивати. Јавни протести у Саудијској Арабији су забрањени, то је закон.”

„Краљевина се не меша у послове других и никоме неће допустити да се меша у њене послове”, каже принц Сауд јасно стављајући до знања да је режим Сауда спреман да по сваку цену спречи Дане гнева који су уздрмали регион.

Влада је прошле недеље одобрила економски пакет помоћи вредан 36 милијарди долара који за 26 милиона Саудијаца омогућава да купују куће на кредит без камате, помоћ ако су незапослени и опроштај дугова.

Да ли ће милијарде бити довољне за куповину социјалног мира у земљи у којој је краљ Абдулах – „чувар две свете џамије” у Меки и Медини – својим држављанима омогућио да добро живе а да готово ништа не раде?

Великодушна расподела милијарди долара мита народу несумњиво је израз нервозе, али и озбиљног покушаја да се предупреде невоље. Томе доприноси и структура власти у краљевини. Везе између органа државе и ултраконзервативних сунитских вођа су више него јаке.

Краљ Абдулах, сматран реформатором, ужива поверење конзервативаца јер одбија било какве радикалне промене па тако стиче њихову подршку.

Озбиљнији немири делују нереално, као и сагласност САД да низ воду пусте свог најважнијег савезника у региону. Али, без обзира на војнике и базе које имају на најсветијој земљи ислама, Американци би могли да се суоче са непријатним питањем: ако охрабрују демократију на Блиском истоку, зашто од Саудијске Арабије праве изузетак? Зар то није мегахипокризија?

Проблем је у томе што је данас на Блиском истоку тешко дефинисати шта је реално. Ко је могао да пре три месеца замисли да ће Египћани проваљивати у штаб тајне полиције?

Једно је сигурно: уколико би Саудијска Арабија доживела Дане гнева, свет би се тресао. Као у време нафтне кризе 1973. или иранске револуције 1979. Барел нафте прескочио би 200 долара.

Бошко Јакшић